Истицање средњег прста, како каже суд у Канади је, иако не најпристојније, оно ипак "Богом дано, повељом (о људским правима) загарантовано право сваког пунокрвног Канађанина".
Када се са таквим ставом неко из Канаде досели у осјетљиву, а добро наоружану, Црну Гору, као писац ових редова - настају проблеми. Није згодно ћелавим, бахатим возачима ем блиндираних, ем затамњених џипова изражавати фрустрацију на тај, ето, повељом загарантовани начин. Добро, шта је ту је, какав крај - такав обичај. Ћелавци су чојски отрпјели, а ми смо временом научили да се, ето, то на црногорским друмовима не сматра "Богом даним, повељом загарантованим" гестом као у Канади. Научили смо још нешто. Фингирање уврјеђености по било ком основу је у Црној Гори врло чест начин за избјегавање аргументованог дијалога, средство за наметање мишљења, ућуткивање опонената и подстицање аутоцензуре. Нечијом уврјеђеношћу или перцепцијом исте се, без све шале, бави и правосуђе. Мање горљивости додуше има око случајева дроге, шверца, корупције, лоповлука и политичких убистава али фингирана уврјеђеност је ужа специјалност једне горљиве заједнице правдољубаца са полугама моћи на располагању. Та институционализована увријеђеност, поготово око култа државе и њених симбола је израз самоникле, домаће "cancel culture". Положај кажипрста Марка Ковачевића током интонације химне је био довољан да се распламса пламен индигнације. Дневни центар за дјецу са посебним потребама и људи који тамо сјајан посао раде већ 13 година су потпуно пали у сјену тог кажипрста и више нико и не спомиње ту сјајну установу у нашем граду и њихов рад. Највише адресе у држави се баве сумњивим положајем кажипрста. Закон каже: химна и застава се морају поштовати. Истина. Међутим, очигледно је да хајка коју су подигли горљиви правдољупци није ту због непоштовања химне, него због политичког става који заступа Ковачевић. Да ли би индигнација била толика да је било ко други, а не представник грађана који заступа измјену или допуну државних симбола наводни починитељ наводног прекршаја? Ради се само о нечијој перфидној потреби да се тај став и та идеја делегитимише фингираном увријеђеношћу. Не желим да улазим у оцјену ни једне политичке идеје, па ни те, али тешко да и једна идеја, па и политичка, може бити забрањена. Да је тако, Црна Гора никада не би постојала као држава. Да ли је заиста држава Црна Гора и њен суверенитет толико слаб и незаштићен да га угрожава један сумњиви кажипрст? Правосудни систем који деценијама "одолијева" рјешавању убистава новинара, који је злочинцем прогласио машиновођу на Биочи, који не може да нађе власнике дроге међу ухапшеним бананама и који обилује примјерима сличних мудролија се осјећа позван да брани државу од једног несрећно намјештеног кажипрста. Прст на химни, молитва и шетња у доба короне, као и прича о Каину и Авељу изгледа знају бити много опаснији по државу и њен углед него тричавих пар тона ничије дроге међу бананама. Али закон је закон, и он се мора поштовати. То је истина. Боље лош закон него безакоње, каже стара јеврејска изрека, а ко ће боље о закону него јеврејски законици и рабини! Јеврејски Талмуд, тумачећи Стари Завјет и причу о Содоми и Содомљанима спомиње Елеазара Дамаштанина, слугу Авраамовог, и његову згоду у том граду. Содомљанима, људима богатим и самодовољним, каже Талмуд, главни гријех није био онај који је по њима добио име, већ је корјен њиховог зла био у одсуству гостољубља и праведности према дошљацима. Стога Талмуд наводи сликовит примјер гдје је Елеазара Дамаштанина у Содому напао и ранио житељ тога града тако да му је потекла крв. Када је овај потражио правицу на суду, содомски судија не само да је оптужбу одбацио него је одредио да Елеазар окривљеноме плати медицинску услугу пуштања крви. Овај се на пресуду "изјаснио" тако што је разлупао судији штапом нос, да му је потекла крв. Потом је Елеазар судију замолио да измири његов дуг према оптуженоме пошто му је сад тај исти судија дужник на претходно законом успостављен начин. Закон је у потпуности испоштован, али то не мијења чињеницу да је Содом - Содом, гдје влада закон и правда содомска и да није и не може бити Свети Град Јерусалим гдје влада закон и правда Божија. Црногорско друштво, као и свако друштво има могућности да се уподоби како проклетоме Содому тако и небескоме Јерусалиму. Свако ко жели да води било какав дијалог, да спроводи било какву дјелатност која захтјева интелектуални покрет, да заступа било какав став или да разумом у разговору са другима дође до било каквог рјешења мора да се изложи опасности да ће некога увриједити и да сам буде увријеђен. Такође, свако има Богом дано право да буде уврједљив колико му воља и да се вријеђа и индигнирано прекида дијалог с било ким с тим што обично тиме демонстрира неутемељеност свог става. А ми треба да се запитамо у каквој земљи живимо ако нам се закон и правда уподобљавају содомском безакоњу и ако служе само томе да неко не може слободно да изрази оно што мисли, осјећа или вјерује, ма шта то било. Очигледно је да Ковачевић никакву злу намјеру није имао. Такође је очигледно да један значајан број друштвених актера, а значајан је ако је већи од нуле, доживљава закон и правду у Црној Гори, у земљи познатој по поштењу и осјећају части, на гореописани, содомски начин. Доказ да сам, на жалост, у праву ће бити, ако ме послије ових мојих писанија позову у тужилаштво да тумачим повељу о људским правима Канаде, Стари Завјет и Талмуд, као што су недавно сабрата ми Фемића звали да тумачи причу о Каину и Авељу, или ако ме депортују због непоштовања државе и њених институција, налик древној, содомској пракси. Даће Господ да сам у заблуди, да нисам у праву и да ће закон и правда Божија у Црној Гори да преовладаају над содомским безакоњем.
Протођакон Константин Дојић
Саборни Храм Светог Василија Острошког у Никшићу
