Празник Светога Пророка и Претече и Kрститеља Господњег Јована, поред рођења Господа Исуса Христа и рођења Пресвете Богородице, мајке Господа нашег Исуса Христа је један од три велика празника“, бесједио је јереј Никола Скопљак, послије Литургије у недјељу, у цркви Светих Апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу.
„Ево 2000 година се кроз историју цркве сјећамо како се десио тај догађај. Свети Јован се родио од честитих родитеља праведног Захарија, богонадахнутог и продуховљеног свештеника, и супруге Јелисавете, која је била тетка Пресвете Богородице. Такође је била продуховљена и испуњена честитошћу и љубављу Божјом, иако је била нероткиња. Обоје њих, како смо чули данас у Светом Јеванђељу, били су честити и искрени у вјери, поштовали су закон Божји и живјели по Духу Светоме и под благодаћу Божјом. И били су у поодмаклим годинама. Пошто Захарија би свештеник у то вријеме, када је био на њега ред да уђе у храм Господњи и да кади, док се народ испред мољаше Богу, њему се јави Анђео Господњи са десне стране, и објави му ону истину, радост и весеље, оно чему су они као родитељи стремили и чекали. Међутим, они никада нису губили наду, јер су имали љубав Божју, која се пројављивала кроз њихов живот, и кроз њихово служење Богу. И никада нису били кивни на Бога што немају дјецу, већ су то прихватали као Божји благослов. Прихватили као дио свога живота и свој крст и нису роптали на Бога, док је нама овако ограниченим и материјалним људима тешко да када створимо заједницу мужа и жене, живот проведемо без дјеце.
Свидјело се то нама или не, али по својој слабости, у дубини свих нас лежи таква истина. И ми то прихватамо као нашу болест, недостатак, али Бог, велики и једини који нас је створио и дао нам живот, ако нас је он створио и држи нас и трпи овакве какви смо, а наше је да носимо тај пут. А ево имамо примјер Светих праведних Захарије и Јелисавете како су на дивни начин носили тај крст не посустајући у вјери. А онда их је Бог наградио великим благословом, великим човјеком, оним који је био задужен да приправи пут и стазе Господу Исусу Христу. Да припреми сваког од нас за његов долазак, и велика је његова улога. И управо нам данашња ријеч Божја показује да дијете од родитеља не преузима само његов изглед и физички ген, него носи родитељево срце, благослов и душу. Онако како живимо са дјецом својом, колику им љубав преносимо, тако ће и та дјеца да буду када постану своје личности, оду и када се препусте вољи Божјој. Тако је било и са Светим Јованом Kрститељем, који се у почетку од својих родитеља прво поучавао честитости, врлинама, благослову Божјем, молитвама.. . А како је одрастао и одлазио од својих родитеља, тако је свој живот препуштао Господу нашем Исусу Христу и истинском непролазном животу. И једини циљ његов јесте био пут спасења и оне дивне проповиједи упућене свима нама и дан-данас одјекују: “Покајте се, јер се приближило Царство небеско”. Kаква је суштина и смисао нашег сабрања у овим храмовима, него узношење молитве Богу, живљења са Богом и у Богу, кроз Свету тајну Причешћа. Ево оставио нам је Господ четири велика поста, и тражи од нас да их из љубави и по слободи поштујемо, и да у том посту живимо и сјећамо се свих Светих људи који нам свједоче вјеру, истину и љубав Христову. Зато се угледајмо и на Свете праведне родитеље Захарију и Јелисавету, какву су дивну љубав имали, како су чекајући и ишчекујући, дочекали своје дијете испуњени љубављу и благословили и извели га на пут великог човјека. Великог за историју цркве и за све нас хришћане, као примјер честитог и богоугодног живота. Зато се трудимо и ми, да имамо међусобну љубав, слогу у вјери Христовој. Данас нас окупља топлина те ријечи из Јеванђеља, која нам је дата да преносимо на дјецу благодат управо својим животом, љубављу. Тако важи и за очеве, који треба да што више времена проводе са својом дјецом, и за мајке, да васпитавају дјецу у вјери, истини и љубави. Kада су једну жену, која је родила много дјеце, питали како се осјећа послије толико порођаја, и ношења тог крста око подизања и васпитавања, она је одговорила:
“Сваки пут ми је утјеха била, кад год би родила дијете, као да сам се и ја поново родила. Из почетка је Бог давао снаге, нисам пуно стизала са њима да радим, али сам се трудила да када сам год била са њима, да то вријеме проводим истински и да живим пред њима онако како сам жељела да они живе једног дана”.
Такав је и наш пут и крст, да ако желимо да наша дјеца живе право и честито, и ми треба да пред њима живимо таквим примјером. Слабости су велике, али Бог види свачију намјеру. Дијете је чудесно и осјети љубав и топлину када је искрена из срца родитеља. Ми не можемо то да видимо јер смо заслијепљени, али осјети Господ. Битан је раст и труд у почетку, да дијете осјети љубав и присутност Божју. Нека Господ освијетли пут свима вама а Свети Јован нека свима буде на помоћи”, бесједио је о. Никола.
