На Петровдан, 12. јула 2015, након свечане Литије, у Бијелом Пољу у вечерњим сатима у етно селу Вуковић код Томашева уприличена је промоција монографије манастира Никољац, на којој су поред аутора Светлане Пејић говорили Преосвећени владика Јоаникије и професор Јово Медојевић.

Владика Јоаникије је рекао да је до садабио обичај да послије Литије буде организован извјесни културно-умјетнички програм, али ово је вечерас ипак посебно вече. Ради се о једном важном културном догађају на који треба обратити посебну пажњу.

„Дуго се очекивало да неко сједне озбиљан и стручан и да напише опширну књигу о манастиру Никољцу. Ми смо увијек ту светињу, ту цркву звали манастир Никољац, мада наука није баш потврдила да је он функционисао као општежитељни манастир. Али није ни случајно да је он тако назван. Доста великих имена, великих српских научника од Владимира Ћоровића, Александра Дерока, једног руског научника који је заправо ушао у српску науку и културу и постао велико име наше културе Владимир Мошин, бавили се се свако из свог угла, неко више неко мање, манастиром Никољцем. Дакле, ова светиња располаже са толиким богатством, да нисмо могли бити задовољни са тих 5-6 до 10 озбиљних научних радова који су обрађивали манастир Никољац и онда смо тражили начина, забринути за, прије свега, културно благо да неко макар са једном монографијом нашој културној јавности и свима заинтересованима представи ову светињу. Нашли смо у том погледу најбоље сараднике који су, заправо, понијели цио овај посао, а то је угледна институција културе –Завод за заштиту споменика Србије и познати научник др Светлана Пејић, која се на оваквим пословима већ раније доказала, написала је опширну монографију знамените српске светиње „Бања“ код Прибоја и нешто мању монографију манастира Пустиња.

И ево хвала Богу Светлана Пејић се прихватила, уз пуну подршку свештенства, нарочито протојереја-ставрофора Мираша Богавца, као и протојереја Дарка Пејића. Добили смо опширну монографију манастира Никољца. Могла је бити и могла се написати још опширнија, али мислим да је госпођа Пејић нашла праву мјеру, и обрадила све оно што је битно, почев од градње цркве, живописа, културног блага, велике ризнице од рукописне збирке књига. Ја сам читао ову монографију, право да вам кажем са толиким интеросовањем, јер је тако лијепо писана као неки роман, а не као сувопарна научна монографија, иако увјерен сам, задовољава научне стандарде, него она задире и у народни и црквени живот, тако да тек када се прочита, онда стичемо једну праву слику и о духовном и о правом животу у Бијелом Пољу. Многе свијетле личности се појављују из историје овог манастира, али оно што бих желио да кажем и што сам нарочито доживио преко ове књиге – Манастир Никољац је свједок да српски народ може и има ту способност да ствара и у најтежим временима ропства и понижења. Велика ризница манастира представља искључиво дјела српских умјетника који су стварали у вријеме тешкога и дуготрајнога турскога ропства. Тако да ова књига некако истиче ову светињу и њен значај, али показује и неке изузетне способности наших предака, да ствара и у најтежим временима. И ово су тешка времена, иако их не доживљавамо као времена ропства, али су времена великих притисака и искушења. Међутим, оно по чему смо се ми увијек препознавали то је стваралаштво, које се ослања на дубоке потенцијале наше православне вјере, нашег насљеђа, које је красило наше претке и много тога ћемо имати сви да научимо не само о Никољцу него и о нашем народу из ове књиге“, закључио је владика Јоаникије.

Професор Јово Медојевић је у свом слову навео да је Бијело Поље одавно прижељкивало овакву монографију, а црква Светог Николе чекала овај дан.
„То нас и живот учи да би се нешто десило и жеља остварила, потребан је низ неких догађаја у право вријемеи понекад случајност, која то, у суштини, и није.
Зато су нас данас окупили, Свети апостоли Петар и Павле, Свети Николај; окупила нас је књига о цркви Светог Николе у Никољцу и аутор др Светлана Пејић. Богу хвала да смо данас свједоци велике људске среће. Незамјењиве драгоцјености–Цркве Светог Николе у Никољцу која нас повезује и обједињује, у једну Свету Саборну и Апостолску Цркву.

Добро би било, да на почетку, поставимо себи питање, колико заиста познајемо Бијело Поље и његов духовни живот и богату културну традицију насталу у Лимској и Вранешкој долини.

Да ли знамо, да су у Бијелом Пољу, у цркви Светог Петра столовали Хумски епископи: Свети Сава други српски; Свети Јевстатије други архиепископ; Свети архиепископ Данило други; У Црнчи, љетњиковцу српских патријараха предаде свету душу своју Свети Арсеније Сремац-архиепископ Пећки.

Њихова столовања у Бијелом Пољу била су праћена врло живом духовном и политичком активношћу, а у житијима поменутих светитеља је записано да су у Цркви Светог апостола Петра уз дуге постове и тихе ноћне молитве, прогледавањем себе, стекли мудрост философа и пјесничког талента, показивали високу племенитост великих јерараха и Господ Бог наш, трипостасни и јединиизабра их као такве за дивне Светитеље Своје да буду најбољи пријатељи људима.

Поставимо себи питање. Колико познајемо цркву Светог Николе у Никољцу?
Тијело цркве Светог Николе допушта ишчитавање 650 година њеног литургијског живота, њене историје и уједно и историје Бијелог Поља и Никољца.
Када прилазитецркви Светог Николе, први утисакје, да вас задиви својим лицем-свјетлосним блистањем изгледом, љепотом. Као бијела голубица, као Милешевски бијели анђео. Лијепа као Бог-зато, што Бог и Црква-Храм Божји имају исту енергију.То је зато, што је цркву основао Господ Исус Христос, и зато што Цркву надахњавајући руководи Дух Божји Свети. Зато штоцрква означава државу Светих, градину питомих воћака.

Светлана Пејић, са дивним осјећајем за лирско, описује цркву Светог Николе и записује да„Уласком у храм светог Николе, једноставно се сједините са њим, очи вам се лагано привикавају на полумрак уочавате њену унутрашњу љепоту и раскош. Запажате живопис-фреске и њихово тематско богатство. Поступно покушавате да је упознајете и осјећате своју сопствену збуњеност“.

Пред нама је Житије цркве Светог Николе са јасним расуђивањем и созерцањем које нам произноси др Светлана Пејић.Главни циљ ове књиге је да упозна стручну и научну јавност али и ширу читалачку публику.

Оваква књига се не може замислити без непрестаног увида у најбоље опште и посебне научне радове о Цркви и репрезентативне грађе. Тако је Светлана Пејић, као изворе користила научна дјела и литературу насталу на више језика: на српском, руском, енглеском, италијанском, бугарском и македонском језику; и зацијело, ова монографија стаје у ред историјско-умјетничких књига.

Монографија је обима 300 страна и кроз 234 историјско-умјетничке тематске посебности систематизовано-хронолошки описује цркву Светог Николе у Никољцу кроз 14, 15, 16,17,18,19. вијек. Монографија садржи изузетно квалитетне, лијепе прилоге-цртеже распореда живописа који јасно и савршено приказују246 зидних слика-фресака. Када читате књигу, уочава се, да је Пејићева будно мотрила на сваки детаљ који ће остати упечатљив чак и брзом читаоцу.
Цркву Светог Николе подигао је непознати ктитор шездесетих-седамдесетих година 14. вијека. Ктитор је ангажоваоприморске мајсторе-зидареиза зидање цркве Светог Николекао узор, изабрао Дечанску цркву.

Њена монументалност допустила је сликање читавог низа сижеа и око 150 појединачних светитељских представа: Ауторка беспрекорно описује живопис у олтарској апсиди, средишњем броду, куполни склоп, циклус Великих празника, циклус Христових страдања, појединачне светитељске представе, ликове Христа, Ликове Богородице, бестјелесне силе, старозавјетне ликове, ликове апостола, ликове светих архијереја, ликове светих мученика, ликове светих преподобних, ликове светих царева, ликове Срба светитеља.

Светлана Пејић истиче, да је тематски сложен фрескопис светоникољачке цркве извела вишечлана сликарска скупина. У иконографском смислу, фреске из Никољца засноване су на обрасцима какви су у српској средини коришћенипоглавито у 14. вијеку и у првој половини 15. вијека. Најјасније се издвајају партије које су у духу готике с примјесама ренесансе. У колориту преовладавају загасити, валерски тонови земљаних боја, па је у толико упадљиво коришћење зелене боје у распону од звонког, једрозеленог до готово тиркизног тона. Ауторкафреске из Никољцатачно датује у осму деценију 16. вијека.

Користећи расположиве изворе, Светлана Пејић појединачно помиње значајне свештенике никољачке богомоље, приложнике, посјетиоце, временске прилике и необичне појаве, биљешке о историјским збивањима.

Када пише о библиотеци цркве, ауторка запажа „да већ сам податак о обиму рукописног фонда допушта да се збирка из цркве Светог Николе у Никољцу оцијени као изузетно велика“. Библиотечко-археографски каталог Никољачке цркве садржи богослужбене књиге: апостоле, служебника, псалтире, минеја, прологе, октоихе, триоде,типике, зборнике различите садржине,требнике, синаксаре,акатисте, али и катастиге, тефтере, поменике, свитке с молитвама, збирку цртежа и скица сликарске породице Лазовић.

Странице монографије о Никољцу, имају за циљ реконструкцију не само једног сакралног здања него и миљеа у коме је оно функционисало.

Црква Светог Николе чува антологијске примјерке иконописног стваралаштва, настајале у дугом периоду од почетка 16. до краја 19. вијека. Због својих ликовних вриједности, одређене иконе из овог фонда су већ шездесетих година прошлог вијека биле уврштене међу одабране експонате на југословенској изложби и ушле су у веће прегледе умјетности настајале на тлу Балкана.

Светлана Пејић, благонадахнутом красотом описује Никољачку ризницу коју чини 140 икона; њихове, концепте, ликовне карактеристике, стилска и уметничка поимања, резбарију, као и триптихе који су билинамијењени кућним употребама и приватним молитвеним потребама вјерника.

Иако не велика, у типолошком и хронолошком смислу разнородна и углавном позна, никољачка збирка чува неколико изванредних предмета израђених од метала. И за разлику, од збирке икона и књига, Светлана Пејић истиче, да је збирка богослужбених сасуда и предмета од метала остала сасвим непозната науци и чињеница да се по први пут публикује кроз ову Монографију.

Церковно сребро цркве светог Николе, др-каПејић прати у распону од 16. вијека, кадионице из 18. вијека; петохљебницу из 18. вијека, месингана кандила из 17. вијека; оков четворојеванђеља из 18. вијека.Дискос за нафору из 18. вијека. Престони крст из 18. вијека; ћивот за мошти из 19. вијека.

Сажимајући напријед речено, вриједи подвући специфичности које издвајају цркву Светог Николе у Никољцу. Најприје, суштинска одлика никољачког храма јесте постојана активност кроз историју на немирном балканском подручју један је од ријетких којиу континуитету поје 650 година. По томе се може упоредити само са Дечанима, манастиром у коме никада није „заказло огњиште“.

Др Пејић не препричавадогађаје, већ их заснива на чврсто утемељеним научним сазнањима и образложењима о цркви Светог Николе у Никољцу; помиње личности, важне догађаје. И тако, непрестано из реченице у реченицу и са странице на страницу монографије!

Незаобилазан дио монографије чини и црквено сликарство Лазовића. Историја умјетности 18. и 19. вијека у многим појединостима одредила је мјесто бјелопољских сликара Лазовића. Лазовићи су у три генерације, почевши од њиховог родоначелника, попа Симеона Лазовића, створили велики иконографски потенцијал, стварајући у Србији, Босни, Приморју, Косову...

Научну критику и њену квалификацију вриједностинационалног значаја овој монографији дали супроф. др Бранислав Тодић и проф. др Јелица Стојановић.
У својој рецензији, професор Тодић између осталог истиче: „Књига јеоткрила један нов културни и уметнички центар који се справом упоређује са другим значајним српским центрима уметности и културе и што је Светлана Пејић, преко Никољца, освијетлила српску умјетност пре обнове Пећке Патријаршије (1557) о којој се до данас веома мало знало као и то да ова књига представља прекретницу у нашем разумијевању српског сликарства 16. вијека“.

Док,професорка Јелица Стојановић, у својој рецензији записа: „Светлана Пејић, укључује нове моменте до којих се дошло најновијим истраживањима до којих је Светлана дошла својим знањем, посматрачким даром, прегалаштвом, детаљним и исцрпним испитивањем“.

Током вишегодишњег истраживачког рада на овом дјелу иза Светлане Пејић, стајала је њена матична кућа–Републички завод за заштиту споменика културе у Београду. Међутим, Светлана несебично истиче помоћ и координацијуу организацијској и добродомаћинској помоћи чланова Српске православне црквене општине Бјелопољске на челу са протом Мирашем Богавцем игосподином Ранком Дамјановићем.

Монографија о цркви Светог Николе је од изузетне вриједности и националног значаја!Ова књига можеи треба да отшкрине вратадругим-истовјетним монографијама, нпр.посвећеним цркви Светог апостола Петра и другим значајним црквама и манастирима из бјелопољског краја и Епархије будимљанско-никшићке.
Вјерујем, да ће књига о цркви Светог Николе у Никољцуширити образовне видике својих читалаца јер је написана са лијепомлитерарном формом иса душом.
Свети владика Николај Жички и Охридски каже: „Не удаљуј се од Цркве. Ништа силније од цркве нема. Црква ти је нада, црква спасење. Од небеса је она виша, од камена тврђа, од земље шира; никада не стари, увијек се подмлађује“.
Имамо и чврсте доказе за то-Цркву у Никољцу.

И, на почетку!

У уводном словуМонографије о Никољцу, наш Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије-дивно записа:

„Монографију дочекујемо са радошћу, као резултат свестраног изучавања Никољца од странедр Светлане Пејић. Монографија излази у својој смиреној продуховљеној љепоти, са богатством своје ризнице икона, рукописних књига, светих утвари, великом галеријом постнемањићког живописа и рашко-романичком архитектуром. Историјска романескна прича ове светиње-од анонимног ктитора, преко познатих и непознатих дијака и зографа, свештенослужитеља и дародаваца, чувара и хроничара, кроз вјекове робовања, суза, надања, пјевања и стварања, расвјетљава дубоку тајну никољачког храма. Никољац чува драгоцјена сјећања о нашим побожним прецима који су овај храм чували и украшавали, остављали му прилоге и драгоцјености, завјештавали му на чување ризничко благо околних запустјелих светињадо освита слободе и обнове. Ова монографија достојно презентује богатство бјелопољског Никољца“ и духовног и културног насљеђа Бјелопољског краја, закључио је у свом обраћању проф. Јово Медојевић.

Аутор Монографије, уважена госпођа др Светлана Пејић је казала да без обзира на то што књигу нисте читали, можете да будете поносни на оно што имате у Бијелом Пољу, не само цркву Светог Петра него и Светог Николе.

„Некако је црква Светог Петра, будући старија и са средњовјековном историјом која је некако уздигла, чак од средине 13. вијека на мејсто сједишта епископије, билазначајније и чешће пред очима истраживача него црква Светог Николе, која је некако била скрајнута. Ја сам имала заиста да будем одабрана да будем одабрана да радим на истраживању, које сам радила од 2009, када сам први пут дошла у Бијело Поље, са намјером да упознам цркву и видим шта ме све чека и нисам могла да сагледам све оно у шта сам се упустила. Све што је обављала било је са лакоћом уз помоћ Бјелопољаца. Кључну улогу у свему је имао владика Јоаникије, без чије иницијативе не би било ни размишаљања о реализацији овог посла. Сагледавши материјал који је разноврстан и богат дошла сам до закључка да књигу треба писати на другачији начин, јер вам методологију одређује сам материјал и покушала сам да пропратим да све људе који су били поменути и да видим шта је то било што је за њих важно. Ту ћете наћи много имена која су вама важна. Посебно бих вољела да истакнем да црква Светог Николе није манастир. Она је била парохијска црква у једном периоду који је претходио Бијелом Пољу. Звао се Никољ Пазар, био је стјециште трговаца, једно веома угледно мјесто од 15. све до краја 16. вијека, када се претвара у главни центар и онда лагано замире тек у новијој историји. Овај дио гдје су куће, школа, фискултурна сала то је било парарно мјесто које имало високо котирано мјесто.

Црква је заснована крајем 14. вијека, мораћете да промијените табле на којима упућујете на старину и да напишете не 16. већ крај 14. вијека.

Никољац је био културно жариште три вијека, у 16. 17. и 18. вијека, из којег су проистекли писари световна лица који су веома лијепо писали и чије се књиге налазе дуж читавог Полимља, казала је она и додала да је Никољац био стјециште сликара и да су плодни сликари овог поднебља наследници оних који су радили у Никољцу. Можете да будете поносни на заоставштину коју имате“, истакла је Светлана Пејић у свом обраћању.