Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је у понедјељак 20. јула 2015, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Свете Тројице - Мајсторовина.

Саслуживало је свештенство и монаштво Епархије будимљанско-никшићке и Митрополије црногорско-приморске.

По одслуженој Литургији Преосвећени Епископ је са свештенослужитељима обавио четрдесетодневни помен на гробу схиархимандрита Јоаникија Зиндовића, игумана манастира Мајсторовина.

Присутном народу бесједом се обратио Владика Јоаникије, који је казао да је отац Јоаникије служио Богу у овој обновљеној светињи без икаквог личног интереса, водећи се једино бригом о спасењу своје душе, ради славе Божје и љубави према Цркви.

"Наш отац Јоаникије, игуман ове свете обитељи је од свог дјетињства тежио као богочежњива душа да дотакне љубав Божију и милост Божију и Бог га је тога удостојио. Ми овдје данас желимо да о њему кажемо неку ријеч као о свештенослужитељу, као о монаху који је положио завјет да служи Богу без икаквога личног, пролазног интереса, да служи Богу једино ради спасења своје душе, ради славе Божије и ради своје љубави према Цркви“.

"Он је, у том погледу, био и остао добар примјер, а нарочито од како је дошао овдје, примио се тешке дужности обнове ове свете обитељи, која је више од сто педесет година била запуштена, пуста, понижена и остављена. Бог је нашао оца Јоаникија, рекло би се мало тврдоглавог човјека, али, заправо, човјека снажног карактера, јаког духом, који је знао да каже и строгу ријеч кад треба, али је сваку строгу ријеч одболовао, јер је имао љубави, саосјећања.Он је пазио на сваки трептај своје душе, на сваку ријеч, сваку мисао. Имао је дубоку, пробуђену савјест, до танчина је пазио на све што је радио, па ако гдје као човјек погријеши он је знао одмах да се исправи да се покаје“, бесједио је Његово Преосвештенство.

У томе је, према Владикиним ријечима, тајна величине оца Јоаникија, јер га је покајање стално вукло напријед, што нажалост, није својствено свим људима, јер многи гријеше и газе по својој савјести и по образу других људи, сматрајући себе најправеднијим човјеком на свијету.

"Отац Јоаникије је знао да пробуди све, и нас свештенослужитеље повремено. Имао је дар од Бога да ревнује за светињу, видимо његову бескрајну љубав према светињи. Човјек који је истински хрлио да се поклони светињи, који је истински вјеровао у силу молитве и који се непрестано Богу молио, непрестано Богу вапио и Бог га је услишавао и давао му снаге, а то се нарочито видјело приликом његовог краја, како је херојски носио тешке муке, тешку болест, неизлечиву“.

"Сада можемо рећи да је из те неравноправне борбе изашао, заиста, као морални побједник. Човјек који је посвједочио име Божије у овоме свијету, посвједочио своју љубав према Цркви, уградио се у ову светињу, оставио трајну успомену овдје и у овој светињи и у народу. Хвала Богу што је то тако. А да је био човјек великога срца знамо и по његовој гостопримности, мало је било људи, а још мање свештенослужитеља који имају тако широко срце, са каквом љубављу је дочекивао, често, вјероватно, да није имао од чега, али, кад је човјек у души богат, онда се увијек нешто нађе и снађе, а он је био такав и за то никада није жалио“.

"Драги оци, сестре монахиње, честита родбино оца Јоаникија Зиндовића, честита породице из које отац Јоаникије потиче, драга браћо и сестре, ми смо се ових четрдесет дана Богу молили, редовно свете службе вршили, јер нам је он, иако то од нас није тражио, на неки начин завештао својим животом. Свакодневно се Богу молио и свету службу вршио, молио се за ближње, молио се за живе и упокојене, па смо и ми, ових четрдесет дана, свакодневно служили службе Божије и молили се да га Господ прими у свом очинском животворном наручју, да му опрости све гријехе, да му да дивно и свијетло мјесто у Свом Царству међу својим слугама, међу свима светима. Према том циљу је тежио отац Јоаникије од своје младости и, хвала Богу, са тога пута никада није скренуо, нити посустао и Бог га је обдарио да на том путу буде до последњег свог издисаја“.

"Да заблагодарим свима вама који сте се потрудили приликом његове сахране, а данас посебно његовим кумовима, пријатељима, пријатељима ове светиње, којих има доста, а понајвише из Равне ријеке, из Мајсторовине до Бијелог Поља, који су се потрудили да учине све оно што је потребно за овај данашњи помен, да народ који дође има гдје сјести, попити чашу воде и ракије и појести парче хљеба за покој душе оца Јоаникија“, казао је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

Овом приликом је прочитано опроштајно слово пријатеља древне светиње, манастира Мајсторовина, и њеног доскорашњег игумана схиархимандрита Јоаникија.