Литургију је служио је јереј Александар Раковић.
Бесједећи послије причешћа вјерника, о. Александар је казао да се налазимо у недјељном дану, “дану који створи Господ, радујмо се и веселимо се у њему”.
“Много пута нам је тешко ујутро да устанемо и пођемо у цркву, а када би покушали у том тренутку да схватимо колика је благодат бити на литургији, колики је значај за душу, за цијело наше биће, за наше вјечно спасење, не би смо били лијени, него би смо се пренули и дошли да се саберемо, да будемо дио ове Свете тајне, јер свака Света тајна вуче своју благодат и силу из ове најсветије тајне; зато, узалуд нам све ако се не сабирамо на светој Литургији”.
„Слава Богу, видим, од када сад дошао да служим овдје, све нас је више и више, пролази, ваљда, и ова несретна корона, али вјерујемо и надамо се да су оне свете и свештене литије учиниле своје, па нас је све више и више, и нека да Бог да нас буде и у будуће све више. Треба да се трудите, причајте другима колико је битно бити на светој Литургији, колико је важно бити њен дио, јер то значи бити дио Христа, бити једно са Њим. Нарочито је важно да се причешћујемо од Тијела и Крви Христове, јер само са Христом и у заједници са Њим можемо имати живот вјечни”, бесједио је о. Александар.
Тумачећи одломак из данашњег светог Јеванђеља поуку о вјери једног капетана, који је тражио од Исуса да излијечи његовог војника, отац Александар је објаснио колику непоколебљиву вјеру је имао овај незнабожац.
“Он је био Римљанин, незнабожац, није био од јеврејског, тада изабраног народа, а у ствари итекако је знао Бога чим је тако похитао и показао савршену вјеру у моћ и силу Божју, када је рекао Исусу да он није достојан да Бог дође у његов дом, већ да “каже ријеч да оздрави слуга његов”: “Ево, ја имам власт па заповиједим неком да иде и иде, а другом да дође и он дође. А колико ли ти Господе имаш већу власт да све устројиш, колика је твоја ријеч, ти који си ријечима све створио”. Знамо да Господ није рукама, него ријечју све створио, “Он рече и постаде”, “Он рече и саздана би васељена и све што је у њој”. Толика је сила Божја. Он препознаје ту силу и презире своју власт, клања се Господу неба и земље и тражи да ријечју исцијели његовог слугу: “Ти који си саздао све, довољно је само једну ријеч да кажеш и оздравиће слуга мој”. У томе је љепота и величина његове вјере. Господ се окреће ка онима који су за Њим, а то су Његови апостоли, учи их и опомиње:
"А кад чу Исус, удиви се и рече онима што иду за њим: заиста вам кажем, ни у Израиљу толике вере не нађох" . И овог пута прекоријева Израиљ, стари изабрани Божји народ, јер у њему не налази јачину и величину вјере какву је нашао код овог капетана, Римљанина, од кога се то није могло очекивати. Ово, опет, нама говори да не смијемо никога презирати, и да може код онога од кога се најмање надамо избити најјача, најискрениија и најсавршенија вјера, како се десило и са овим Римљанином. Зато Господ и каже: ”Многи ће од истока и запада доћи и сјести за трпезу са Аврамом, Исаком, Јаковом а синови царства, мислећи на старе Израиљце, биће избачени напоље, у таму најкрајњу, тамо гдје је плач и шкргут зуба”. Нема између, или ћемо на трепезу са Аврамом, који је отац вјере, како сам апостол Павле то лијепо објашњава у Посланици Римљанима. Он је отац вјере, он је први показао вјеру, и каже се у Постању Мојсијевом: “И повјерова Аврам Богу и урачуна му се то у праведност”. Он је праведан, јер је повјеровао у Бога, јер је имао повјерење у Бога и зато је оставио оца, и сав род, и дом свој и запутио се у непознату земљу, која ће касније бити обећана земља његовом потомству. Зато каже апостол Павле да је он отац вјере, и он је исто као овај Римљанин имао савршену и свету вјеру. Није доводио Господа у питање него је показао чисту, неусловљену и самим тим савршену вјеру”, бесједио је о. Александар.
Ми данас често, појаснио је о. Александар, вјеру условљавамо чудима, очекујемо и причамо о чудима, па на чуду темељимо своју вјеру.
“Немојмо темељити вјеру ни на каквом чуду, очистимо нашу вјеру, нека она буде искрена и безусловна; нека она буде простор у којем ћемо се сусрести са Богом лицем у лице, неусловљени било чиме спољашњим, не тражећи никаквог знака ни чуда, желећи просто и искрено, и имајући толико љубави за Господа да имамо повјерења у Њега, да вјерујемо у Њега и да ништа не утиче на нашу вјеру. Ту вјеру тражи Господ, ту је вјеру имао Римљанин, ту је вјеру имао отац наш Аврам. Ако хоћемо да сједнемо за трпезу са Аврамом морамо очистити своју вјеру, морамо је усавршити, не можемо нешто очекивати од Господа да бисмо вјеровали у Њега. Треба да се препустимо Господу, да вјерујемо у Њега, па да се из те вјере рађају и знаци и чудеса и благодат Божја. Нека благодат Божја буде са вама, нека вас окријепи и оснажи и нека вам Господ усаврши вјеру”, поручио је о. Александар.
