Нема благога дана, нема светковине, нема славе ни весеља, које би се у Србаља са божићном славом могло успоредити. Свака душа од младога до старога Божићу се радује и весели. Весеље је то тако велико, да га је тешко потпуно описати.
Архимандрит Нићифор (Дучић)
И Србљи, каогођ и остали Славени, имају своје прастаре многе и различите красне и дивне обичаје, који су сасвим духу народа српског сходни; јер им те обичаје никад нико силом није наметнуо, него су неки, и то већином, из самога народнога живља изникли и постали, а неке су опет са хришћанством драговољно примили, који су такође њиховијем прастаријем обичајима слични, а духу и њихову карактеру својствени, зато их народ као своју најдрагоцјенију светињу чува и потомству од кољена на кољено предаје.
Србљи своје обичаје поред вјере и цркве држе и поштују, и ко би им у њих дирнуо, тај исто, као да би им у највишу светињу дирнуо.
Славити крсно име и послужицу, тај обичај мимо све друге Славене и хришћанске народе искључиво Срби имају. Они имају и осим тога своје дивне обичаје при крштењу, свадби, погребу, даћи, Божићу итд. но се свуда једнако не чине. Једни и исти обичаји са некијем додацима и малијем измјенама друкчије се у Црној Гори извршују, а друкчије у Херцеговини, Босни, Србији, Банату, Сријему, Славонији, Хрватској, Далмацији, Дубровнику, Боки, Зети и Старој Србији.
Но при свему томе, што су у главноме сви једнаки, ипак би их по мојему мнијењу требало потанко испитати и помјесно описати, не само по мјестима куда Србљи живе, него и код свијех јужнијех, средишњијех (централнијех) и сјевернијех Славена; јер би тек тако до правога познања и цјелокупнијех славенскијех обичаја дошли, и тако би најлакше између њих сваку и најмању разлику познали. А то би и за нашу хисторију и за наш језик од доста велике користи и важности било.
Премда су многи славенски књижевници, који се са народнијем стварима баве, покушавали да народне обичаје испитају и упишу, али оне помјесне разлике и одјелитости, које такође своју важност имају, колико је барем мени познато, нијесу још код свијех Славена, а најмање код нас Србаља, потанко и подобно описане ни у једно цијело сакупљене.
Да би дакле ономе, који би се својски и брижљиво испитивању и описивању народнијех и помјеснијех обичаја сасвим одао, ако ће и у нечему мало олакшао, ја ћу описати – како се у Црној Гори Божић слави.
Између свијех слава и обичаја Србљи уопште Божић највеселије и најрадосније дочекују и славе. Они се у божићној слави са весељем од свију Славена јако одликују. Нема благога дана, нема светковине, нема славе ни весеља, које би се у Србаља са божићном славом могло успоредити. Свака душа од младога до старога Божићу се радује и весели. Весеље је то тако велико, да га је тешко потпуно описати.
Дивно је божићну славу црногорски бесмртни пјесник у „Горском вијенцу“ кроз уста игумана Стефана споменуо:
Нема дана без очнога вида
нити праве славе без Божића!
Славио сам Божић у Витлејем
славио га у Атонску Гору,
славио га у свето Кијево,
ал’ је ова слава одвојила
са простотом и са веселошћу.
Ватра плама боље него игда,
прострта је слама испод огња,
прекршћени на огњу бадњаци;
пушке пучу, врте се пецива,
гусле гуде, а кола пјевају,
с унучађу ђедови играју,
по три паса врте се у коло, –
све би река једногодишници,
све радошћу дивном наравњено.
А што ми се највише допада,
што свачему треба наздравити!
У ово неколико врста нацртана је божићна слава просто, али живо и јасно тако, да и онај, који никада у Црној Гори, или гдје му драго у српској кући о Божићу није био, кад их прочита, одмах прави појам о тој слави добије.
У обреду божићне славе бадњаци су и пециво двије најважније ствари. У Црној Гори ложи се само по један главни и велики бадњак, а бадњачића у некијем кућама ложе онолико, колико је у кући мушкијех глава, а у неким и много више.
Бадњачиће на неколико дана пред Божић почну сјећи и кући доносити. Како их почну сјећи одмах се дјеца почну веселити, играти и пјевати, бројећи на прсте, колико је дана до Божића. Ово се бројење на пет дана пред Божић почиње и то од малога прста, говорећи: „Овај да отпане“ итд. док до палца изброји; кад до њега изброји онда говори: „Овај да се изједе“.
Велики се бадњак не сијече прије, него на дан уочи Божића порано из јутра; зато се овај дан и зове „Бадњи дан“ не само у Црној Гори, него и код свијех Србаља. Велики бадњак треба домаћин да посијече и да га кући донесе. При сјеџби бадњака, као и на бадњу вече и на Божић, народ много чара и гата.
Домаћин се на бадњи дан рано дигне, Богу помоли, и сјекиру, коју је неколико дана пред Божић наоштрио, узме; у дубраву, гдје је још одавно бадњак забиљежио, пође, да га посијече. Кад пред бадњак дође, ту капицу скине, па се к истоку окрене, прекрсти се и Богу се помоли; по томе почне с једне стране бадњака да сијече, говорећи : „Помози ми Боже и Божићу!“, кад га с те стране до пола посијече, онда га почне с друге стране према оној, само неколико навише, сјећи, понављајући: „Помози ми Боже и Божићу!“, али га никад с друге стране не посјече тако ни дотле, да сам на тли пане, но га с те друге стране неколико засијече, па сјекиру остави и рукама у бадњак упре тако, док на ону страну, с које га је најприје почео сјећи, на тли пане. Пошто бадњак пане, онда домаћин опет молитву понавља, гледајући је ли му се по жељи са корјена одломио. Он ту већ гатању и чарању приступа, јер ако му се бадњак није ружно одломио, и ако му је средина од њега обла остала, онда је весео и говори, да ће му нова година у свему срећна и родна бити.
А напротив, ако би му се бадњак ружно заломио и ако би му средина локваста остала, онда је невесео, и држи за цијело, да ће му нова година несрећна и неродна бити.
Кад се случајно тако догоди, онда многи опет и други бадњак сијеку, и неће да оставе, догођ им се бадњак по жељи не одломи.
Кад га тако посијече, онда се опет прекрсти и Богу помоли, па га на врат дигне и кући понесе. Носећи га врх му напријед, а дно назад окрене; тако кад га и кући донесе, те га уз кућу прислони, врх му доље, а дно горе окрене. Пошто га уз кућу прислони, гдје ће до довече тако прислоњен стати, онда домаћин крене у кућу, а домаћица га на вратима дочека, држећи у једној руци пшенични колач, а у другој чашу вина; домаћин јој назове: „Добро јутро, и честит ти бадњи дан!“, а домаћица одговори: „Добра ти срећа и с тобом заједно и ови и сваки други!“ – Па домаћин узме колач у руке, те са три стране од њега угризе, и оно, што зубима откине, то изједе и вино из чаше попије.
На бадњи дан прије вечере мало се што једе. Цијели се дан ради и приправља се све, што је за Божић од потребе и што се најљепше може. Домаћин закоље најбољега брава за пециво, а многи мјесто брава пеку прасе, које је навлаштито за Божић храњено и које се „божура“ зове. Маслине и ловорике добаве из приморја, те бадњак и врата од куће на бадњи дан ките; гдје то не могу добавити онда мјесто маслине и ловорике заките зелеником и брштаном.
Дјеца на бадњи дан играју, пјевају и једва чекају, да се умрачи и да се бадњаци ложе. Чобани на бадњи дан, као што другијех дана обично чине, не мијешају браве, него сваки своје одјелито чува, и нипошто тај дан један с другијем прије увече неће проговорити. Они за бадњи дан не носе за бравима обичан прут, него на дан прије сваки себи нађе најљепши прут, па га остави, и на бадњи дан њим браве гони.
Браве на бадњу вече, као обично другијех вечера, не догоне кући рано, него мало доцније, пошто се умрачи. Кад се брави кући приближе, онда домаћин пред кућу изађе, два гребена и двије воштане свијеће изнесе, па један гребен и једну свијећу метне на једну, а други и с њим свијећу на другу страну врата или струге, између чега треба да сви брави прођу. Кад брави почну на стругу или на врата улазити, онда чобан на једну, а домаћин према њему на другу страну врата стану, па чобан својијем бадњијем прутом браве броји, а домаћин се Богу моли. Кад тако браве преброје и спрате, онда домаћин узме огњило и да чобану, а чобан га узме и зубима стисне говорећи: „Колико ја овоме огњилу зубима наудио, толико злотвор нашој кући и вук бравима“. По томе уђу у кућу и домаћица чобанину пружи један пшенични колач и неколике приганице да поједе, док вечера буде готова.
Сад се већ велика ватра ложи, слама се принесе и жито у једној здјелици приуготови, да се бадњаци уносе. У тај мах дјеца, гдје их у кући има, највише од радости узиграју.
Домаћин се дигне, капицу скине, свијеће, које ће на вратима од куће с обје стране двојица, куд се бадњаци уносе, држати, запали и Богу се помоли, па пред кућу с браћом и синовима, гдје их има, изађе и главни бадњак узме, а остали мушкарчићи узму бадњачиће, те их са дном напријед у кућу унесу, називајући најприје домаћин, па за њим сваки редом, који бадњачиће носе: „Добра вече, и честита ви бадња вече!“ – А домаћица их на вратима од куће са једном здјелицом различитога жита дочека, те их редом из руке тијем житом посипа, свакоме одговарајући: „Добра ти срећа и с тобом заједно и бадња вече и Божић и сваки благи дан!“ Друга жена, која је до домаћице у кући најстарија, стоји према домаћици и држи пшенични колач и на њему мајолику вина, па кад домаћин бадњак на ватру наложи и бадњачића преко њега испрекрштају, онда га ножем мало засијече и од прије споменутога колача неколико откине, па на засјекотину метне и вином га прелије, наздрављајући му: „Здрав бадњаче весељаче, ми теби вина и погаче, а ти нама здравља, мира, мушке дјеце, рода, плода и сваке добре среће“. Па од те здравице мало окуси он и сва чељад по реду, како је које старије. Сад се одмах испред куће или са прозора из куће неколике пушке испале за знак, да су у тој кући већ бадњаци наложени, а слама
се испред бадњака и свуда по кући простре, као што пјесник вели:
Прострта је слама испред огња
Прекрштени на огњу бадњаци!
па се вечера ставља. Вечера се уочи Божића не ставља на обичном мјесту, нити на столу, него се пред бадњацима код огња врећа простре, па се с ње вечера. На столицама се ту вече не сједи, но се покупе и у један нугао до сјутра оставе. Тако се исто и ожег, или како у Црној Гори зову: лопата, што обично сваки дан код огња стоји, дигне, и док Божић прође у нугао стави. У некијем кућама на бадњу вече сва чељад између два огња прођу, говорећи: „Прођох између два огња, а трећега се не бојим“. Кад тако учине, говоре, да се те године ни једно чељаде, које је из- међу та два огња прошло, грознице не боји. А у некијем опет кућама сва мушка дјеца преко бадњака прескачу за то, да се у тој кући мушка дјеца рађају и да се плоде: кравице, јагњице и шарене јарице.
Овакијех и овијем сличнијех гатања и чарања на бадњу вече и на Божић има много и премного у српском народу по селима.
Пошто се бадњаци по обичају наложе, и пошто се вечера, онда начне играње, пјевање, пушкарање и весеље тако, да томе весељу краја нема. Ту свак, старо и младо, игра, пјева и весели се. У толико домаћин донесе и к огњу примакне пециво, које је као што смо већ споменули још изјутра приуготовио и на ражањ натакнуо, да се пече. Кад га уз огањ пристави, онда опет из пушака пуцају. При окретању пецива нико неће рећи: „окрећи“ него „весели“. Свак се чува да на бадњу вече и на Божић не би ружну ријеч коме рекао, јер то држе за велики удес.
Играње, пјевање и весеље никад не престаје; би рекао да се ту ноћ земља с рајом помијешала, као што и црква у својијем краснијем и узвишенијем пјесмама пјева:
„Небо и земља днес совокупишасја, рождшејсја Христу днес Бог на земљу приде и человјек на небеса взиде.“
„Небо и земља днес пророчески да возвесељатсја, ангели и человјеци духовно да торжествујут. Ликујут ангели вси на небеси и радујутсја человјеци днес, играјет же всја твар рождшагосја ради в Витлејеме Спаса Господа“.
„Христос рождајетсја, славите!…“
А црногорски врли пјесник каже:
„Пушке пучу врте се пецива,
Гусле гуде а кола пјевају,
С унучађу дједови играју;
Све радошћу дивном наравњено.“
Тако се једнако игра, пјева и весели све док брав буде печен. Кад се брав испече, и кад се истави, онда свака кућа по једну пушку испали за знак да је брав печен и да је од огња одмакнут. По томе наступи тишина, јер свак пође да мало заспе. Али ипак треба уранити, да се у цркву иде.
Домаћица се најприје дигне и чесницу (погачу) умијеси, у коју један сребрни новац замијеси. Ову чесницу у некијем кућама на Божић једу, а у некијем до нове године стоји, па је сва чељад једу. Ко у својему комадићу онај новац, што је замијешен нађе, говоре да ће тај цијеле године срећан бити и да ће новце добивати. У многијем кућама с тијем новцем мијешају со, те бравима дају да не предају.
Литургија се у цркви на Божић до зоре сврши. На литургију иде домаћин и готово сви из куће мушки, а гдјешто иду и жене и дјевојке. По свршетку литургије сви који су у цркви мир-божају се, т. ј. изљубе се; љубећи се један говори: „Мир божји, Христос се роди!“ – а други одговара: „Ваистину се роди!“ – а први одговара: „Ваистину се роди, поклањамо се Христу и Христову рожданству!“ – Који се у цркви нијесу могли изљубити, ти се пред црквом љубе. На Божић се у цркви изљубе и они, који су у завади, те се тако многи лако помире.
Кад се тако изљубе, онда свак својој кући иде, пуцајући из пушака колико се више може.
Домаћин, кад у кућу крочи, назове: „Добро јутро, честит ви Божић!“, а домаћица или ко други из куће старији, одговори: „Добра ти срећа и с тобом заједно и Божић и сваки благи дан!“ Онда домаћин к огњу приступи и главњу од бадњака, који је већ, прегорио, потакне тако, да од огња варнице сијевају, а он говори: „А бадњаче весељаче, у добри час да Бог да, оволико нам (т. ј. колико онијех варница) здравља, мира, рода, плода, весеља, мушке дјеце и сваке добре среће!“ Па се онда са свом кућном чељади мирбожа.
Кад се тако мирбожају, онда поставе трпезу да обједују. Али прије него што почну јести за- пале свијећу, па је у чесницу (погачу) или у жито што је у здјели, на трпези засаде, те се сва чељад око трпезе опет Богу моле, па онда сједну и обједују. У некијем се кућама најприје омрсе сиром; у некијем са печењем, а у некијем са кобасицом.
Око половине обједа устану и домаћин у славу божју напије; напитка је кратка: „У лијепу славу светога Рождества Христова, који нас је овако дивно походио и веселе учинио, да га много година здраво и весело дочекујемо и да поможе нама и сваком брату хришћанину!“, па он најприје од те здравице мало окуси; тако и сва чељад редом.
По обједу долази полазник; он пред кућом пушку испали, па онда у кућу крочи говорећи: „Добро јутро, и честит ви Божић!“ – а домаћин га са свом чељади на ногама дочека и одговори му: „Добра ти срећа, и с тобом заједно и Божић и сваки благи дан“. – А домаћица га житом поспе, говорећи: „Добро нам дошао срећни и честити; с тобом нам свака добра срећа дошла!“ Полазник одмах к огњу приступи и главњу од бадњака потакне, сјакајући онако, као што је домаћин, кад је из цркве дошао. Па се како с домаћином, тако и са свом чељади мирбожа и пита: „Како вас је Божић полазио и јесте ли весели?“ А домаћин му одговара: „Добро, брате, никад боље; свега доста и све весело!“ По томе га за трпезу поведе, те га печењем и вином нуди. Он, и ако је код своје куће обједовао, ипак по обичају треба да и ту, колико му је за вољу, пије и једе.
Тако један у другога Божић полази. А у некијем кућама и селима сва чељад иду из куће у кућу, те редом за три дана славе, једу и пију.
На Божић, као и на бадњу вече, чувају се чељад, да се не би коме ружна ријеч омакла и да не би ко ударио кога; јер ко би на Божић ударио кога, тај би, говоре, сву годину имао чирове! Многи за цијело држе, да се комостре више огња на Божић никако не могу угријати! – Чобану се за Божић за ужину пошаље шија од божићњег пецива. Бадњак, кад прегори, посипа се житом и вином. Чељад која се тога Божића нијесу видјела, гдјегод се до новога љета виде, ту се мирбожају с поздравом: „Христос се роди“ и „Ваистину се роди!“
Од главнога се бадњака остави једна главња за Мали Божић т.ј. нову годину или како још народ уопште говори Васиљев-дан; па се уочи нове године на малијем бадњачићима и та главња наложи; али се не чини никаква обреда, нити какве изванредне славе ни весеља, као о Божићу што се чини.
Ето тако се у Црној Гори Божић слави.
На свршетку овога чланка треба ми казати, да ја, описујући божићњу славу и обред, нијесам тумачио радњу и ствари што која у овом обреду знаменује, него сам га у својему реду описао само онако, како га народ извршује. А вриједно би било, да се истумаче како ствари, тако и гатања и чарања, која народ наш у Божићу чини, јер и ако у нечему има празновјерства и предрасуда, као што је то код простога народа опћено, али је опет и свакојако овај божићњи обред пун морала и религиозности тако, да свака ствар и свака радња има свој преносни смисао и значај.
Кад би се ко тога посла примио, онда не треба, да по својему мишљењу стварима даје значење, него онако, како их народ зна, зашто то тако чини. А књижевник послије може свој коментар дати и своје мнијење о стварима изложити.
Цетиње 1. марта 1866.
(Dubrovnik, zabavnik narodne štionice dubrovačke,
Дубровник, за год. 1866)
Преузето: ЗАПИСИ – Гласник цетињског историјског друштва, новембар 1939, Цетиње
Опрема текста редакција „Светигоре“
