Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је беседио 8. јануара 2025. године на свечаној академији у Бања Луци поводом крсне славе и Дана Републике Српске. Том  приликом, патријарх Порфирије је поручио:

Високопреосвећени Владико, Преосвећени Владико, драга духовна децо Српске Православне Цркве, сви по части и по реду, мир Божји — Христос се роди! Ваистину се роди!

Заиста велика је радост и велики је благослов да као пастири идемо у госте својим ближњима у свако доба, а посебан благослов за нас српске епископе и за поглавара наше Цркве, где год да се налазимо, јесте када дођемо овде, у Републику Српску, широм отворених срца и раширених руку и када можемо са вама у једној вери, љубави и нади да се грлимо и да славимо Господа нашег Исуса Христа. Посебна пак радост јесте када долазимо овде на славу Републике Српске, а ове године Господ је хтео да слава, која је истовремено и рођендан Републике Српске, буде по тридесет и трећи пут. То су године пуноће, године Господа нашег Исуса Христа у којима је Он пострадао, али што је још важније и васкрсао.

У тој тајни страдања и васкрсења Христовог за све оне који Га славе на православни начин открива се и њихова природа, у нашем случају се открива природа и суштина Републике Српске. Република Српска, као и наш народ кроз векове, у свом тридесттрогодишњем трајању пролазила је кроз различита распећа и искушења. Међутим, ми знамо да распеће и искушење на крсту, онда када је крст Христов, носи и садржи у себи већ по природи ствари тајну тријумфа, тајну победе, тајну васкрсења. Зато, када год пролазимо страдања као народ, православни и српски, ми нисмо без наде, већ у самом страдању имамо предукус тријмуфа и победе. То јесте Републике Српска. То јесте народ српски и православни Републике Српске. Отуда за нас нема веће радости него да дођемо овде да се гледамо лицем у лице, да се радујемо једни другима и славимо Господа нашег.

У ове дане Његовог Рођења, рођења у телу, Христос је као Син Божји дошао међу нас да нам открије тајну смисла постојања, смисла у сваком тренутку и на сваком месту без обзира на спољашње околности. Дошао је да нам донесе мир, али не било какав мир, не психолошки спољашњи мир, не стање у којем престају трзавице, него онај најдубљи, суштински и прави мир, мир Христов. Дошао је да помири Бога у себи са нама људима, али истовремено је и открио начин и отворио пут нашег међусобног мирења, јер ако смо само у миру са Христом, а као резултат тог мира и даље имамо немир међу собом, онда смо још увек немирни, осакаћени и потпуно дезоријентисани. Господ је дошао да би помирио нас са Њим, али и да бисмо и ми могли међусобно да се миримо.

Суштина тајне Божје најбоље се огледа у нашем народу. Постоји један диван стари обичај који је најчешће практикован у малим насељима, а то је да домаћин излази на раскрсницу, клања се на све четири стране света и тражи опроштај од свакога у односу на кога се на било који начин огрешио или у односу на кога има неразрешене рачуне или је са било ким у свађи. Дакле, мир у себи носи искање опроштаја и праштање. Праштање јесте најважнији камен у темељу сваке заједнице, од породице преко комшилука, града, па до мира у народу и држави. Без мира нема саборности. Ми смо створени да будемо саборна бића, штавише, да будемо једно по речи Христовој.

Дакле, праштање је услов без кога не може постојати било која заједница, а камоли заједница и јединство једног народа. У том светлу и у том контексту славимо и Светог архиђакона и првомученика Стефана. Ко је он био? Он је био праведник Божји, човек испуњен вером, испуњен Духом Светим. Зато му се молимо. А шта значи славити светитеља? Наравно, то значи молити му се, али у исто време и угледати се на њега, на његову врлину, а његова врлина се огледа с једне стране у његовој вери, а са друге стране у љубави у односу на Христа кроз коју посматра читав свет и сваког човека. Због тога он има снаге и капацитета у себи да воли сваког човека, па и онда када је био оклеветан, када је на правди Бога страдао и био каменован. Он тада упућује последње речи, речи своје молитве за оне који му наносе зло: Господе, не урачунај им грех овај!” То су могле да буду само речи човека светог, човека испуњеног Духом Светим, човека испуњеног Христом и човека који посматра све око себе кроз призму Христову; човека којем је Христос на првом месту, а кад је Христос на првом месту, све остало долази на своје место.

Дакле, браћо и сестре, треба да се угледамо на веру Светог Стефана, онога који је слава Републике Српске, онога који је слава и духовни покровитељ рода Немањића, а самим тим и онога који је на неки начин и слава и духовни покровитељ читавог нашег рода. Угледајмо се на његову веру, али и на његову спремност да се моли за све и да прашта свима. То је позив свима нама да бисмо могли бити истинска и права породица у једној вери, нади и љубави у Христа. Морамо имати као основ свог живота праштање. Морамо искати опроштај једни од других и праштати једни другима, бити спремни да у сваком тренутку искоракнемо из себе да пружимо руку једни другима, да разумемо да смо једни другима потребни, да разумемо да нико не може без ближњег, да будемо отворени да слушамо једни друге, а нарочито када други ближњи има другачије мишљење од нас, да се коригујемо у односу на другачије мишљење, да нема међу нама раздора. Може бити да понекад једни друге повредимо, али да не остане у срцу нашем гнев и отпор заувек, него да будемо спремни и способни попут Светог архиђакона и првомученика Стефана да превазиђемо свој егоизам, своје самољубље, да можемо да се загрлимо, како бисмо баш онако као што је Свети Сава мирио своју завађену браћу око власти, благодаћу Духа Светог, могли да се загрлимо. И тада је Свети Сава што је било до њега учинио, молио се Богу и његовом молитвом благодат Божја је деловала, али то није било довољно. Било је потребно да и сваки брат иступи из себе, да отвори своју душу и своје срце, да тражи опроштај и да опрости. У том загрљају, у том помирењу између браће, дошао је мир, али не само између њих, него у читав народ и читаву државу, у све оне који су се окупљали око имена Светог Саве и имена Христовог.

Нека би зато Господ дао да и ми будемо деца Светог архиђакона и првомученика Стефана, али и деца Светог Саве, а у овој години славимо 850 година од његовог рођења, како бисмо могли да отворимо наша срца и да наша срца имају мноштво улаза и ниједан излаз, да може сваки од наших ближњих да уђе у наше срце и да у њему заувек остане и да се настани. Дакле, имајмо најпре мир међу собом. Зашто? Зато што ћемо тако бити способни да имамо мир и са другима. Кад ми имамо мир онда ће тај мир исијавати из нас и преносити се и на све који су око нас, управо по речима Светог Серафима Саровског: стеци мир у себи, а онда ћеш и са својим најближим и на крају са свим људима, јер сваки човек је икона Божја.

Срећна слава! Нека вам Бог да добро здравље, љубав, међусобно разумевање и међусобни загрљај како бисмо онда били у загрљају са Светим Стефаном и са Господом нашим Исусом Христом и могли да певамо Божићну песму: Слава на висини Богу, на земљи мир, међу људима добра воља! Срећна слава и живели на много година!

Извор: СПЦ