Другог дана Божића, на празник Сабора Пресвете Богородице, у сриједу 8. јануара 2025. године, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Рождества Христовог, у Мојковцу. 

Саслуживало је свештенство и монаштво Епархије уз молитвено учешће вјерног народа.

Велики и радосни празник Рођења Богомладенца Христа, који је слава храма у Мојковцу, честитао је Преосвећени владика Методије, поздравивши сабране сверадосним поздравом: Мир Божји, Христос се роди!

„Наздравље вам слава овог дивног храма у овом дивном и мученичком граду, сви ми који смо се овдје сабрали са свих страна, понајвише из Мојковца, да нам благодат Божја овог празника и ручице Богомладенца нас благослове и закриле, да нас уразуме и дају нам снаге да будемо људи. Сјећамо се данас Пресвете Богородице, Црква је празнује, Њен сабор као Оне најзаслужније кроз Коју је испуњен домострој спасења људског, замишљен још у превјечном плану Божјем, прије стварања свијета. Онај којег је прије данице родио, каже пјесма, Господ се заклео и није се раскајао да ће све учинити да спаси род људски, јер нам је послао Сина свога Који је јереј, свештеник во вјеки по чину Мелхиседековом, тако каже пјесма литургијска на малом входу“.

„А онда, као што то увијек бива када дође свјетлост у овај свијет, покушава тама са свих страна да ту свјетлост угуши. Мали Христос кад се родио, не у дворима царским, великим дворанама, у свили и кадифи, него је изабрао пећину хладну и јасле да у њима повијен буде и да тиме покаже коме је дошао. Дошао је свима, а понајвише сиротима, уцвијељенима, маргинализованима који су на рубу оквира друштвеног и социјалног живота. Пастири су Га први видјели, а мудраци са Истока, који нису били Јудеји, из изабраног народа тражили су Га и њима је било јављено кад ће се родити, а по анђелу који их је водио, тој звијезди витлејемској дошли су пред пећину да Му се поклоне и тиме Му се поклонило цјелокупно човјечанство кроз те људе, сви друштвени слојеви, и пастири, и мудраци и богати људи. И ангели су пјевали пјесму: Нека је слава на висини Богу, а на земљи мир, да једном напокон буде и међу људима благовољеније, добра воља, љубав и милост да завлада у нашим односима“, бесједио је Његово Преосвештенство. 

Додао је да они цареви који се зацаре у свој својој сили, у сваком времену, па и у ондашњем, тражо је да види који је то цар о коме говоре ти мудраци сас Истока и проповједају да се родио.

„Тражио је да види који је то који се родио да га не би угрозио и да га не би са тог његовог положаја силе, моћи и земљаске власти уклонио. Кад је јављено, као што знате у Јеванђељу пише, мудрацима од стране ангела да се врате другим путем у своје земље, да не кажу Ироду гдје је тај мали цар који се родио, јер је он то тако њима рекао да би му се, тобоже, и он поклонио, онда је Ирод кад је видио да су га преварили мудраци и да га нису обавјестили гдје је тај мали цар, распитавши се, побио и поклао сву дјецу од двије године и млађе, да би међу том покланом дјецом заклао и тог малог цара кога се бојао. И, као што увијек то бива кад се дигне сила овога свијета да протјера свјетлост и оно што је божанско у људима, та света породица, а тај спомен на данашњи дан се опомињемо, побјегла је у Египат из Израела, данашње Палестине и тамо су били неколико година. Онда, опет, по јављању анђела, вратили су се у Јудеју, па отишли у Галилеју јер је, кад је умро тај опаки цар Ирод, на његово мјесто Архелај син му се зацарио, који је по злу једнак оцу био“.

„Зато је Јосиф одвео породицу на сигурније мјесто, у Назарет у свој дом и тамо наставио да живи да би се испунило и оно у Писму што је писано да ће се, иако у Витлејему рођен, Назарећанином назвати. Увијек је то било кроз историју, сваког народа земаљског, па и овог нашег да, када год, дође нека сила са стране да погази ону свјетлост божанску у једном народу, тако се десило и оних дана којих се ми данас опомињемо у Првом свјетском рату када је Аустроугарска сила најала да згази мали српски народ који јој се нашао на путу за остварење њених империјалних циљева и интереса. Ти мали људи, који су били мали само по богатству и по броју, али велики по томе што су слиједили за великим дјелима и за великим Богом, за правдом и истином, као што је један пјесник рекао: Они су били заточници слободе и вјере, нису могли тога да се ослободе, нити су хтјели и стали су на пут тој огромној империји овдје, у овом граду, у овим странама и брдима око нас и задржали их колико је било потребно да би света породица отишла у свој Египат, то јесте српски цјелокупни народ са својим краљем и војском избјегао преко Албаније у слободније крајеве док не прође, док не умре Ирод па да се поново врате у свој дом“, навео је Епископ Методије.

Све, по Владикиним ријечима, има дубоку симболику, сваки живот појединачно, наше заједнице и народа, једним дијелом, осликава Христов живот.  

„Осликава га у оној мјери у којој ми за Њим идемо и у којој мјери Његове заповијести испуњавамо и постајемо једно с Њим. Онда када се наш народи идеолошки дијелио, у скоријим временима, и у оним, у Другом свјетском рату па све до данашњег дана, запамтите, увијек је, без обзира на којој се страни нашао у тим подјелама, једнако страдао. Када су били партизани и четници, партизани су издани били од оних који их је водио, Тита, а четници били издани од оне краљеве владе у Лондону, једнако су страдали“.

„Мој ђед, који је био четник, једнако је био у логору њемачком као што су били и Срби који су били у партизанима убијани од фашиста и у фашистичким логорима завршавали. И после рата, једнако су Срби, који су издани од титокомунизма били, завршавали у другим логорима, Голом отоку и другим казаматима и увијек страдали само због тога што су били Срби, колико год то они знали или не знали, носећи у себи оно сјеме и ону клицу и свјетлост својих предака коју су посисали мајчиним млијеком и наслиједили живим отачким предањем“, казао је Преосвећени Епископ Методије.   

То се дешава, констатовао је он, дешава до данашњег дана. 

„Запамтите, када год ми одступимо од духовне заједнице која нас је родила, тада престајемо да будемо и да се зовемо оним именом којим су се звали наши преци. Иако неко мисли да је то само данас, нека политичка флоскула или престројавање или преструктурирање, то је пуно дубља духовна категорија која нема везе са овим идеолошким и политичким размирицама које хоће да нам потуре као да се само на томе заснива наше опредјељење. Ако тога не будемо свјесни и ако се не опоменемо наших предака који су управо то бранили овдје, на овим брдима и падинама, и добили су ту битку, јер су остварили свој циљ – сачували су слободу која је дошла коју годину касније и сачували су своју вјеру и сачували су своје име. Нису постали неко други, остали су они какви су били њихови преци, наши преци и оно што су добили у наслеђе предали су нама“.

„Ми немамо право да се с тим играмо. Ни оно што смо примили, ако не можемо да умножимо, да преобразимо и још више освјетламо божанском благодаћу и да предамо другим генерацијама, не смијемо да то погазимо, јер то су чували они који су животима својим платили цијену те слободе и вјере истинске православне коју носимо и имена нашег којим се дичимо. Овај празник да нас освијетли, умудри, да не клонемо духом, јер је и Бог као младенац бјежао од Ирода, враћао се, није одустајао, проповједао народу, распет и поруган био, а онда погребен и васкрснувши вазнио се и сјео са десне стране Оца у тијелу човјечијем. Никад се не би творевина Божја, која је кроз друго лице Свете Тројице, управо кроз Христоса Који се оваплотио, је створена јер све што је створено Њиме је и кроз Њега створено и све што је постало ништа није постало а да кроз Њега и Њиме није постало. И Он је ушао у своју творевину и постао један од насда би се то тварно и човјечанско у Његовој личности спојило и сјединило са божанским“, поучавао је Владика, закључивши:

„Другог начина није било, нити га може бити да се божанско и тварно,човјечанско сједини осим у лику Христовом. Зато је Он једини Спаситељ, једино се кроз Његов лик можемо спашавати, а Он није постао богочовјек, један од нас, само привремено, за одређено вријеме да би нас спашавао, него на сву вјечност и као такав сјео са десне стране Бога и Оца на престолу небеском да би показао наше назначење и предодређење шта је нама Бог назначио и предодредио какви треба да будемо. Срећан вам празник, још једном, нека овај град Богомладенац и Његова благодат, Мајка Божја преобразе да буде најљепши град у свом овом простору, у овој земљи и шире, да будете примјер свим другим градовима какав треба и заједница и град да буду и да будете достојни потомци својих славних предака“.

На крају Литургије, одслужен је мали помен јунацима Мојковачке битке и сердару Јанку Вукотићу.

Мали помен служен је и код споменика јунацима Мојковачке битке.