Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије служио је на празник Светог Игњатија Богоносца, Светог Данила Другог, архиепископа Српског, у четвртак 2. јануара 2025. године, Свету Архијерејску Литургију у цркви Светих Петра и Павла, у Бијелом Пољу.
Саслуживало је свештенство и свештеномонаштво Епархије, уз молитвено учешће бројних вјерника.
Сабранима се ријечју архипастирске бесједе обратио Преосвећени Епископ Методије, честитајући празник Светог Игњатија Богоносца.
„Свети Игњатије, кога данас прослављамо, Великомученик, по предању оно дијете које, чусмо данас на Литургији у светом Јеванђељу, које је Христос узео и сјео га себи у крило и рекао својим ученицима и народу који Га је сљедовао: Ако не будете као ово дијете, не можете ући у Царство небеско. По незлобивости, по доброти, по незлопамћењу, по чедности, невиности, по ономе што вјерује и свему се нада и све љуби, а онда је својим животом, а и својом смрћу, Свети Игњатије потврдио оно што је цио свој живот проповиједао и за чим је жудио и за чим је чезнуо док му тијело није у чељустима лавовим самљевено као жито које се самеље у брашно, па се од њега пече хљеб за храну и живот који даје онима који се тим хљебом хране“.
„И Свети Данило, који је у службу краљу Милутину био, па онда побјегао у манастир Кончул се замонашио, код Рашке, па у Светој Гори, у Хиландару се подвизавао, игуман хиландарски био, онда за бањског Епископа изабран, а потом и за хумског и овдје на овом мјесту, гдје смо се ми данас сабрали, је столовао. Домаћин ове куће је био и ове свете обитељи и овог светог храма, епископствовао на овом простору, а онда милошћу и промислом Божјим постао насљедник Светог Саве, на столицу светосавску сјео и архиепископ српски постао. Мирио и миротворац био и велики подвижник, Драгутина и Милутина измирио, па Милутина са његовим сином, којег је протјерао, Светог Стефана Дечанског и с њим измирио“, рекао је Владика Методије.
Указао је да је Свети Данило Други написао житија српских царева, краљева и архиепископа, цио живот провео у подвижништву и мирно се упокојио.
„Хиландар је од Латина бранио, пошто је и војне вјештине знао, организовао је одбрану Хиландара и Хиландар је, један од ријетких манастира који је у тој најезди латинских крсташа, који су ишли у поход на Исток, нису опљачкали, захваљујући његовој вјештини, знању, његовој молитви на првом мјесту и благодаћу и милости Божјој“.
„Славимо и Светог Јована Кронштатског Чудотворца, скоро па нашег савременика, за кога смо сви чули, чије смо, за разлику од ових других светитеља које данас прослављамо, фотографије гледали и подробније житије његово читали, које је написано и по свједочењу оних који су скоро наши савременици, а неки од нас се удостојили његове мошти у Петрограду да цјеливамо, који је свештеник био, али велики Светитељ и Чудотворац и угодник Божји. Сви су они једно проповједали, љубав Божју проносили куда су год ишли, истину Његову и правду Његову која су све Христова имена, живот проповједали, вјечни живот, а борили се против неправде и неистине и лажи. Када човјек свој живот умјесто на истини почиње да заснива на лажи, онда долази до дезинтеграције његове личности, до подвојености, располућености, до разних психичких болести, обољења, до сурвавања људског бића и његовог разграђивања до небића, до непостојања и то је опасно. Сви који свој живот на лажима заснивају у једном тренутку од те презасићености том пакленом храном, разболе се“, бесједио је Његово Преосвештенство.
Додао је да је у разговору са једним чувеним неуропсихијатром питао шта је лијек за ту најтежу болест која човјека може да спопадне, то је душевна болест.
„Очекујући да ми каже за неку терапију или неку таблету, која је најдјелотворнија и најбоља, а он каже: Једини лијек за те људе је истина, да им се говори стално истина, јер је лаж узрок те болести, а истина је једини лијек. И ови које данас славимо светитељи управо су то проповједали – истинску храну за душу људску – истину, стално су на томе инсистирали да се не би људска душа разбољела“.
„Све ово што се данас дешава у свијету, па и у нашој земљи ове трагедије, све је то плод дубоког пада и посрнућа, запамтите. То се случајно не дешава, то су дуготрајни процеси живота у лажима, у обманама, у прелестима, у одбијању од свјетлости истине и слушања ријечи Божје и идења за Христом. То су дуготрајни процеси и као што се не може човјек одједном разбољети, тако се не може одједном исцијелити. То је можда још дуготрајнији процес, процес изљечења“, констатовао је Преосвећени Епископ.
Кад год, по Владикиним ријечима, ступимо на тај пут на вријеме смо, и они који све чине да оздраве своје биће, а кроз то да допринесу здрављу, средини и простору у коме живе, људима са којима живе у том простору.
„Увијек су на вријеме, без обзира да ли су у овом животу постигли потпуно оздрављење, битно је да на том путу нас Господ затекне, а у чему нас затекне кад нас буде призвао у онај дан, у томе ће нам и по томе судити. Једино наше истинско и право путешествије и стаза којом треба да идемо је стаза ова три светитеља које данас прослављамо и свих светих угодника Божјих, на првом мјесту Светог Данила који је домаћин ове куће био једно вријеме, великог светитеља и овдје за овај храм велики кнез и жупан Мирослав, брат рођени Светог Симеона Мироточивог Стевана Немање написао је то чувено Јеванђеље за ову Петрову цркву, коју је посветио апостолу Петру, патрону и заштитнику његовог сина Петра“.
„Ти наши великаши који су били у сили и моћи, власти, управљали великим бројем људи, имали велико богатство, утицај и моћ, владали земљама, знали су да ништа друго немају и да ништа друго нису осим прах и пепео, ако немају благодати Божје. Тај прах и пепео, то блато, за које је говорио ава Јустин од чега је човјек саздан, од земље, земаљског праха и воде, ако се испуни благодаћу Божјом онда постајемо богови по благодати. То је наше назначење“, поучавао је Епископ Методије, поручивши:
„Господ да нам да снаге, памети, воље да сљедујемо тим истинским, правим Христовим путем, путем наших предака, да никад не одустанемо од тог пута, јер је то једини пут, другога пута нема. Све су остало беспућа, лутања и спотицања по њивама глади. Као онај Блудни син који је себе потпуно дезинтегрисао као биће и личност док у једном тренутку није се сјетио свог оца, па завапио и окренуо се према њему и, чим је неколика корака у том правцу направио, срео га је отац, изашао му је у сусрет, раширених руку са бијелом, чистом хаљином, са обућом, са престеном као знаком достојанства и враћање у достојанство, у оно на шта нас је Бог назначио и за шта нас је створио. Говорили су неки мудри људи, кад би сва четири јеванђеља, не дај Боже, неким случајем нестала, а остала само ова једна прича о Блудном сину, у њој је садржан сав смисао Јеванђеља и Христове проповједи, Његовог доласка овдје међу нас, и Његовог задатка и циља Његове проповједи и смисла нашег живота. Само дубље разумијевање свега овогапомоћи ће нам да издржимо на путу спасења“.
