У цркви светих апостола Петра и Павла у недјељу Литургију је служио протојереј Дарко Пејић.
Честитајући празник Оце, о. Дарко је пастирској поуци подсјетио да су последње двије недјеље пред велики празник Христовог рођења посвећене светим Праоцима, а онда светим Оцима.
"То су старозавјетни праведници, преци наши који су пророковали и слутили рођење Христово, долазак Сина Божијег на земљу, али нису овдје на земљи доживјели и због тога пред празник и дан у који се оваплоћује и рађа Син Божији на земљи, ми се сјећамо из старозавјетних Праведника. А наша српска црква, онако како само наши стари и свети Преци су знали и умјели, у ове задње три недјеље су још додали празнике, па је претпрошла недјеља била празник Дјетињаца, па Мајки и данас Очева. Зашто славимо свете праоце и оце и зашто их се сјећамо ? Да би , браћо и сестре, чували везу између старога и новога завјета. Да би показали да је Бог стално и свугдје присутан. Шта је празновање у нашем народу, дјетињаца, мајки, очева ? Постоји лијеп обичај на те дане и празнике, да се на дјетињце вежу дјеца, на материце и очеве вежу се мајке и очеви за своју дјецу. Везивање једни за друге, стари за нови завјет, у ствари, говори о томе како је за вјерника човјека све у вези и повезано. Старозавјетни Оци наши, због прародитељског гријеха, све почива на вјери, браћо и сестре. Само је питање да ли у одређеном тренутку живота свога човјек вјерује Богу или неком другом. Прародитељи наши, Адам и Ева, када се Еви јавио ђаво и рекао зашто не једете са овог дрвета? Она му каже, Бог нам је рекао да не једемо, ако окусимо, у који дан окусимо, умријећемо. Значи знали су заповијест Божију. Али су у једном тренутку живота свога повјеровали више ђаволу него Богу. Ја сам, са доста вас и доста наших старијих парохијана, који су још некрштени разговарао. Имамо исту дилему, кажу људи, ја сам стар да се крстим. Међутим, браћо и сестре, ако родитељ не повјерује и не крсти се, остаће дијете да расте у невијери. Да би показали дјеци вјеру морамо сами да вјерјемо, јер како ћемо учити дјецу своју вјери, ако је немамо сами? Како ћемо стати пред Господа и рећи шта би са нама и са дјецом нашом, зашто невјеровасмо ? Најважније за оце и очеве да имају тврду и постојану и непоколебљиву вјеру. Вјеру, праведног Јова, када му је ђаво узео све, имања, имао стотину и хиљаду пута више него најбогатији наш човјек. Имао је и десеторо дјеце и све изгубио у неколико дана, и кућу и огњиште и земљу и имовину и дјецу своју. Избачен био, њега болест напала. Цијело тијело било у гноју и у крастама. Било је тако да није могао ни одјећу да трпи на себи. Избачен од народа који му је јуче долазио, поклањао му се и молио га да им помогне. Од оних најближих пријатеља, од свих остављен, избачен на ђубриште, ван града. И на ђубришту унижен, стругао је цријепом ране своје и пси су лизали ране његове. Долази му и жена његова, супруга, она која је од почетка са њиме. Знала је ко је и какав је и какву вјеру има. И наговара га жена његова - човјече Божији , похули на Бога. Супруга која је провела раме у раме живот с њиме видјела како му Господ све умножава и даље, како све напредује и расте и дјеца и имовина и све. Када је дошло искушење и тешкоће заборавила жена на сво добро које је прије тога Бог дао. Наговара жена мужа да похули на Бога, да се одрекне Бога. А он јој каже - Жено иди од мене, ако ти је тешко да долажиш и посјећујеш ме, не мораш. Ја сам го изашао из утробе мајчине, без ичега, го ћу се и у земљу вратити. Бог је тај, који даје и који узима и слава Богу за све. Тешко је имати такву вјеру, али таквој вјери треба тежити. То је дужност очева. То је дужност домаћина, да буде морално и у сваком другом смислу примјер и благослов својој породици, да његова рука, његова мисао увијек се пружа и стреми ка добру. Немојмо да нам је на првом мјесту да што више приграбимо, не размишљајући често пута ни да ли ћемо некога уцвиљети и ожалостити, да ли ће неко испаштати зато што сам ја узео више него што ми је требало или што ми је припадало, јер нећемо тако оставити благослов дјеци својој. И неће дјеца наша тако напредовати. Немојмо да заштићујемо и заклањамо дјецу више него што треба, да им не дамо да постану људи, мислећи и трудећи се да им ми све створимо. Па мили и драги очеви и мајке, па шта ће онда да раде таква дјеца ? Ако немају да стварају и да се боре и да стичу, они ће да расипају и просипају а да не причамо да ћемо ако им оставимо непоштено стечено умјесто благословити, да ћемо проклети своју дјецу. Свако од нас, па и наша дјеца морају кроз живот пронијети крст свој, највише што можемо учинити за дјецу своју, немојмо им оставити да носе наш крст и наше гријехе. Будимо честити, па ће и они бити благословени. Свети родитељи, биће света и дјеца. Нека ви Господ Бог наш свемилостиви и сведобри ово навечерје Рождества свога, када долази да омије свијет против гријеха, да нам покаже пут према животу вјечном, нека његово Рођење и нашем народу буде на радост и на спасење“, бесједио је о. Дарко.
