На празник Светог цара Константина и царице Јелене, у понедјељак 3. јуна 2013. године, у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког у Никшићу, отворена је изложба фотографија “Из живота Цркве“ аутора Радоја-Раџе Живковића из Никшића.
Догађај је, у организацији Епархије будимљанско-никшићке и Црквене општине Никшић, уприличен поводом обиљежавања великог хришћанског јубилеја – 1700 година од проглашења Миланског едикта, о чему је, на вечери отварања изложбе, говорио свештеник Остоја Кнежевић.
“Празник Светих равноапостолних цара Константина и царице Јелене се у нашем народу увијек посебно и свечано празновао. У календару наше помијесне Цркве он је обиљежен црвеним словом као празнични дан када се служи Света Литургија. Овај празник нарочито славимо, управо, ове 2013.године када се навршава 1700 година Миланског едикта, 1700 година од дана када је Свети цар Константин донио указ којим је хришћанство добило слободу за учење и проповиједање, постало државна религија у великој Римској империји“.
“Синоћњим празничним богослужењем и предавањем монаха Арсенија Јовановића из манастира Острога, те јутрошњом Светом Литургијом и овом изложбом фотографија, члана наше црквене заједнице Радоја Живковића из Никшића, обиљежавамо празник Цара Константина и изузетан јубилеј Миланског едикта. Припремамо се, наравно, да 2019.године обиљежимо још један велики јубилеј – 800 година аутокефалије Српске Православне Цркве и 800 година постојања наше Епархије, јер је Епархија будимљанско-никшићка једна од оних девет епархија које је Свети Сава установио по добијању аутокефалије“.
“Није случајно да вечерас, када говоримо о цару Константину и када се њега сјећамо, помињемо аутокефалију СПЦ јер постојање Српске Цркве и постојање наше Епархије, на неки начин, можемо повезати са Миланским едиктом и слободом коју је дао хришћанству да се шири и распрострањује с краја на крај васељене Свети равноапостолни цар Константин. Данас свако онај ко је, можда, државник, који има власт и који жели да учествује у црквеном животу треба да се угледа на Светог цара Константина, јер он, не само што је донио Указ и дао слободу хришћанима, већ је и он сам постао хришћанин, живот хришћански је постао његов живот, живио је хришћански, постао угодник Божији и Света Црква га слави до дана данашњег и славиће га у вјекове вјекова“, рекао је свештеник Кнежевић.
Поставку прве самосталне изложбе Радоја-Раџе Живковића, иначе фоторепортера дневног листа “Дан“, чини тридесетак колор и црно-бијелих фотографија. Као што и наслов изложбе говори, изложени радови су тематски везани за живот Цркве на нашим просторима. Фотографије су биљежене протеклих шест година.
Изложбу је отворио мр Мирко Тољић, професор Факултета ликовних умјетности у Требињу.
“Пут Раџе Живковића у бављењу фотографијом није уобичајен, какав је пут других фотографа. Наиме, обично се дешава да човјек, стицајем околности, буде окружен фото-апаратима и у таквом окружењу он почне помало да “шкљоца“, па се из тога, после дужег времена, нешто почне и да рађа, направи нешто квалитетно, инфицира тиме, па се, касније, опредјели да то одабере као професију и настави да се бави тиме надаље. Раџа се најприје заљубио у фотографију, онда се распитивао који би фотоапарат могао да направи такву фотографију, па је у сам занат улазио постепено. Његов основни порив од самог почетка била је љепота фотографије, послије чега је услиједио, релативно, мукотрпан пут учења, стицање знања“.
“Данас, познато је, преовладава концептуална умјетност, људи који нису из струке баве се умјетношћу, а код умјетности која је провјерена, са провјереним резултатима умјетност почиње тамо гдје се занат завршава. Потребно је да научимо језик и занат да бисмо могли да се изражавамо у нечему и кад занат за нас више не представља проблем, кад њим више нијесмо оптерећени онда смо сигурни да смо научили занат. Очигледно је да је овим фотографијама занат перфектно изучен, не види се присуство оптерећење занатом, Раџа се једноставно изражава. Сликајући ове портрете и сликајући призоре умјетник не може да не „слика“ портрете и просторе своје душе, од латинске ријечи портраре, што значи изнијети на видјело, Раџа је вечерас на видјело изнио многе портрете, портрете људи у којима видимо да је свијет проткан свјетовима“, оцијенио је Тољић.
У тексту за каталог, који прати ову изложбу ђакон др Никола Маројевић биљежи:
“Радоје на фотографијама које су постале предмет наше пажње углавном приказује портрете духовника, и неке ситуације из живота Цркве Христове. Важно је напоменути усредсређеност са којом он посматра људско лице. У томе видимо колику залогу вјечног живота носи човјекова личност. Човјекова личност остаје неухватљива категорија свеопштег постојања, не само људском оку већ и објективу. Али на овим фотографијама, имамо утисак да општимо са конкретним личностима. Дијалог је успостављен. Избјегнуте су замке пролазности, фактографско приказивање и биљежење стварности је надвладано. Аутор искорачује у будућност, које се сада сјећамо на есхатолошки начин“.
“На овим композицијама доминира флуид искрености и умјетничке импресије. Погледајмо само облаке изнад Косијерева. Боја неба је нестварна – љепота које нема, коју не примјећујемо у свакодневном животу. Фотографија је та која од времена чува вријеме сâмо. На њој се укида разлика између постојања и трајања. Тренутак оприсутњен на слици одједном прелази у други вид постојања. Он остаје у времену, али постаје статичан у простору. Безвременост фотографије води њеном премјештању у простор, чиме постаје моћнија да искаже више од хиљаду ријечи. Увјерени смо да аутор, на овим својим свјетлописима, успијева да нађе изгубљено вријеме, измјештајући догађаје из стварности у којој су се десили. Постојећи свијет постаје богатији за мноштво “залеђених“ тренутака, обзнањујући још једном суштину времена – да најављује и отјеловљује вјечност“.
Изложба “Из живота Цркве“ Радоја Живковића у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког биће отворена 15-ак дана.
