У оквиру културно-духовне манифестације “Дани Светог Василија Острошког“, која се одвија у Никшићу, у уторак, 8. маја, на празник Светог апостола и јеванђелисте Марка, отворена је изложба под називом “Ћирилица кроз вјекове“.
Његово Преосвештенство Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија и публику сабрану у Црквено-народном дому поздравио је јереј Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки, према чијим ријечима сјећање представља једну од најдубљих и најљепших особина човјекових. Човјек се сјећа свог и живота својих ближњих, желећи да прошлост отргне од заборава и умирања.
“Црква Божија своје сјећање гради на сјећању Божијем, гради на молитви да нас се сјети Господ Бог у Царству своме, а то значи да Црква, не само да жели да се сјећа онога што је било, него и онога што ће бити, сјећа се будућности и на тој будућности гради своје постојање. У тој будућности и том памћењу, прије свега, Божијем, Црква чува све оне вриједности које човјека чине човјеком, чува вјеру, нацију, традицију и културу, а један од најљепших изданака свега тога јесте језик. Вечерас вашој пажњи и љубави представљамо фонтове ћириличног писма нашег предивног српског језика. Поставка је дар Удружења “Кнез Мирослав“ из Београда Епархији будимљанско-никшићкој на чему им од свег срца још једном захваљујемо“, казао је свештеник Јокић.
Публици се обратио и др Веселин Драшковић, предсједник Удружења “Кнез Мирослав“. Он је подсјетио да је ово Удружење основано у Београду, у вријеме обнављања Епархије будимљанско-никшићке, са циљем духовне, моралне и материјалне обнове нашег народа.
“Част ми је и задовољство што у своју земљу, у своје мјесто, доносим нешто из свијета гдје живимо и гдје смо расијани, јер до сазнања ко смо и шта смо дошли смо тамо гдје смо отишли. Удружење “Кнез Мирослав“, сабрано је око једне једине идеје, а то је да упознамо наш идентитет, који је кад смо кренули од куће, свима нама био нејасан, сакривен и укривен. Нашли смо се око чињенице да, ипак, имамо идентитет, који је веома значајан и почели смо да се враћамо кући, а то значи Цркви. Прво смо упознали светиње, које смо ми сами запустили и захвалили Цркви која их је чувала“, истакао је Драшковић, додајући да нас у свијету препознају преко наших слова и нашег језика, због чега и надаље морамо гајити идентитет, који се његује знањем:
“Да би били поштовани морамо гајити идентитет, морамо га гајити знањем, јер је идентитет оно што вас представља у свијету. Ако смо прије хиљаду година имали писменост онда данас не треба постављати знак питања да ли је она потребна, да ли је неопходна. Она би требало да буде саставни дио нашег живота и на томе треба интезивно да радимо, што повлачи за собом разне врсте обнова, а за последицу би имало смањење расијања наших људи у свијету који одрастају ношени мишљу да могу да успију само ако оду одавде“, поручио је предсједник Удружења.
О изложби “Ћирилица кроз вјекове“, чији аутор је проф. др Стјепан Филеки из Београда, и њеном мјесту у српском народу кроз вријеме, говорила је проф. др Јелица Стојановић.
“Ово је изложба у којој су одабрани репрезентативни и лијепи, углавном калиграфски облици старих рукописних слова, као и новијих штампаних, преточени кроз савремена техничка достигнућа за умјетничко обликовање, стилизацију и презентовање фонтова. Ту су примјери старог писма, рукописне ћирилице, рукописне минускуле и мајускуле; урађени са основом и по узору на Мирослављево јеванђеље, Студенички типик, рукописе деспота Стефана Лазаревића, српску епиграфску ћирилицу; потом Горски вијенац – са словима класицистичког стила и фонетска ћирилица (Доситеја и, прије свега, Вука Караџића).“
“Вријеме у коме живимо хоће наше вјековно писмо (писмо нашег начала и искона), писмо нашег крста и крштења, да отргне од памћења, да преда забораву, да га избрише из простора, из нашег ока, из нашег видокруга. То сви видимо чим погледамо око себе, а помало и у себе. Нестаје ћирилице у Црној Гори, није више, како кажу, “практична, глобална, империјална“, што би рекли – “није више ИН“. Али, ћирилица је и више и дубље, шире и љепше од тога. Ћирилица је наш идентитет, ћирилица је идентитет Црне Горе, као и српски језик. Ћирилица је наше освештано и завјетно писмо“, истакла је др Стојановић.
Она сматра да ћирилица садржи и носи љепоту и склад – њом је одражена дубина и љепота вјекова, који су је чували и о којима је свједочила.
“Како нам кажу књиге староставне, ћирилица је и богоносна и христоносна, свако слово (“писмено“) и својим именом и својим начертанијем (обликом) промишљено је одозго, са врха љествице. Колико је свако слово носило дубоку промисао свједоче и Врхобрезнички рукопис и Мирослављево јеванђеље. У Врхобрезничком рукопису из Манастира Свете Тројице записана је прича о значењу и симболици слова, а у Мирослављевом јеванђељу слова су украшена најљепшим сликама и бојама“.
И док је подручје присуства ћирилице некада обухватало све земље које су у раном средњем вијеку потпадале под српску државу (и писменост), па се ћирилицом писало у Рашкој, Зети, Хуму, цијелој Босни, приморју, све до доњег тока Цетине, захватајући привремено у 12. и 13. вијеку и Брач, крајем 14. вијека и Далмацију, данас је ово писмо протјерано и готово га је немогуће наћи чак и на нашим просторима.
“Највише је ћирилица потиснута и заборављена почев од периода “стварања, прокламовања и озакоњења“ “равноправности“ двају писама: ћирилице и латинице, а та “равноправност“ озваничена је Новосадским договором. Формално је ћирилица била (тј. “постала“) равноправна са латиницом, а суштински се све чинило да се сасвим потисне и заборави. За Хрвате је равноправност значила (у пракси) потпуно игнорисање, непостојање, и непознавање ћирилице. Најприје се почела проглашавати ћирилица за “застарјело“ “просто“ писмо. Потом је почело избацивање ћириличних машина из употребе, а престала је и њихова производња са ћириличким тастатурама. “Равноправност“ је резултирала невјероватним догађајем у посљедњем рату: Хрвати су недавно “етнички очистили“ све своје библиотеке од српских књига“.
“У Црној Гори настављањем у комунизму започете “равноправности“, процес је скоро доведен до краја – латиница је “окупирала“ све просторе (и сегменте), од имена фирми, кафана, ресторана, продавница. Али, има и свијетлих домова и станишта ћирилице, налазимо је под окриљем Свеца у славу којег су и ови дани: Светог Василија. Ћирилицу нико не може протјерати из наших цркава, ту ће ћирилица вјековати, а на те просторе су је сводили (односно једино је ту нијесу покушали забранити) и Фрањо Јосиф, и Земаљска влада и ХДЗ. Да завршимо сликом (из које никад неће нестати ћирилица), сестринство Манастира Жупе никшићке су Светом Василију, заштитнику града Никшића, светионику Острога и Православља, извезле Молитву, прелијепи везак који се налази у манастиру Острогу, пред којим без престанка застају ријеке вјерника, читају молитву Светом Василију, огледајући се, као у вјечности, у њеном оквиру у којем је молитва ћирилицом позлаћена и овјековјечена“, закључила је своје предавање проф. др Јелица Стојановић.
Отварање изложбе употпунио је наступ хора “Преподобне мати Ангелине“ из Никшића.
