На празник Првог и другог обретења главе Светог Јована Крститеља, у четвртак 8. марта, Литургија Пређеосвећених дарова служена је у цркви Зачећа Светог Јована Крститеља у Страшевини код Никшића.

Литургију, којој је присуствовао и Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, причестивши се Светим тајнама Тијела и Крви Христове, служило је више свештеника и свештеномонаха Епархије будимљанско-никшићке. Пригодном бесједом о Светом Јовану Крститељу и догађајима који су везани за обретења његове Свете главе, обратио се јереј Велимир Јововић, надлежни парох.

“Најбољи примјер како да, у овим данима Великог и Часног поста, Богу угодимо даје нам Свети Јован за кога можемо слободно рећи да је био безгрешан, мада нико, осим Бога безгрешан није, али он јесте. Свети Јован је цијелом својом природом, свим срцем својим и свом душом својом, свега себе предао на жртву Богу и тако завршио свој живот. Мученички је страдао, глава му је одсјечена зато што је свједочио истину и правду Божију, зато што је опоменуо ону безбожну жену Иродијаду и Ирода цара да не могу бити у вези која је противприродна, противзаконита и потпуно нељудска.“

“Опоменуо је Свети Јован у име Божије, неустрашиво и непоколебљиво, поносећи се именом и правдом Божијом, и добио казну од људи земаљских, добио казну од цара и царице. Одсјечена му је глава, а ми смо се данас молитвено сабрали, прослављајући и спомињући оне догађаје, који су се збили, управо, на прво и друго обретење главе Светог Јована“, рекао је отац Велимир.

Он је подсјетио да је глава Крститеља Господњег кроз историју, нестајала, али и поново проналажена, јер је Бог откривао мјесто њеног постојања. Празник Првог и другог обретења његове Свете главе односи се на догађај, који се десио одмах након одсијецања главе Светог Јована.

“Иродијада је била толико безочна у свом безбожништву и безобзирна у својој нељудскости да је наредила да се глава Крститељева баци, али Јована слушкиња на двору цара Ирода, жена његовог војводе Хузе, није могла да носи на савјести толико нечовјештво својих господара, па је узела главу Светог Јована, похранила је у златни суд, однијела у град Јерусалим и положила је на Гори Јелеонској. Много касније, један богати великаш, који је одлучио да прими монашки образ, Инокентије, настанио се баш на мјесту гдје је била закопана глава Светог Јована. Копајући, да направи темеље ћелији, гдје ће се Богу молити, наишао је на овај златни суд и на златну главу Светог Јована у њему. И јавио му се Свети Јован и открио му да је то његова глава, а овај је, са великом чашћу и побожношћу, држао Свету главу Јованову на мјесту гдје је Богу молитве приносио. Касније је глава Крститељева нестајала и поново се обретала, а обрела се и у вријеме цара Константина и мајке му Теодоре, који су je пренијели у Цариград, тамо похранили и пред њом молитве Богу приносили“, бесједио је свештеник Јововић.

Најбољи примјер и путоказ православним хришћанима, према ријечима свештеника Јововића, треба да буде живот Светог Јована, љубав, истрајност и одлучност да себе посвети Господу.

“Тако и ми, браћо и сестре, треба да се трудимо да чинимо у свом животу. Јесте да није лако, тешка су времена, али ми људи чинимо времена. Свако од нас учествујући у времену, простору и друштву, може то друштво и сваког од нас појединачно да мијења, ако кренемо најприје у промјене на себи самима. То није мала промјена, јер ће се промијенити и породица наша, и комшилук наш, село, град, укупно друштво и држава.“

“Да се угледамо на Светог Јована, да му се молимо да нам помогне, посебно, у овим данима поста, да се, заиста, покажемо правим подвижницима Христовим, јер Господ Христос каже: “Ко ће вам повјерити истинско богатство“, а истинско богатство је царство Небеско, истинско богатство је Тијело и Крв Његова, истинско богатство је живот са Господом Христом. Ко ће нам то све повјерити, ако нијесмо способни у оном најмањем, а то најмање је пост, прво онај “технички“ пост када се трудимо да не једемо мрсну храну, али тај “технички“ пост узводи нас ка оном узвишенијем посту, а то је да постимо мислима, ријечима, дјелима и да покажемо нелицемјерну љубав Божију, према Богу и према ближњима својим. То је циљ поста“, закључио је јереј Велимир Јововић.

Након Светог богослужења, одржан је братски састанак сабраног свештенства и трпеза љубави у парохијском дому у Страшевини.