Разговор Високопреосвећеним Митрополитом диоклијским Г. Калистом Вером, у Пивском манастиру, Велика Госпојина, 2012.
Ваше Високопреосвештенство, као предсједник друштва „Пријатељи Свете Горе“, можете ли нам рећи неколико ријечи о улози и значају Атонске духовности у Уједињеном Краљевству и у Западном свијету уопште?
Прва ствар коју треба имати на уму је да је Атонско монаштво нешто универзално. Оно припада целокупној Православној Цркви. Наравно, већи дио светогорских манастира припада грчкој традицији, али Атос никада није био искључиво јелински. Као што знамо ту су Руски, Бугарски, и изнад свега Српски манастири на Светој Гори. У византијско доба, постојао је чак и латински манастир на гори Атонској, са монасима који су употребљавали латински језик у богослужењима. На овај начин, за нас, православне на Западу, Атос је такође центар – универзални центар, који привлачи представљајући највише идеале православне монашке молитве и духовности.
Друштво „Пријатељи Свете Горе“, су под патронаом Њ. К. В. Принца од Велса. Можете ли нам пружити дубљи увид у улогу Принца Чарлса и у улогу Њ. В. у процесу обнове манастира Хиландар, што је врло позитивно пропраћено у нашој јавности.
Принц Чарлс је дубоко заинтересован за традиционалну духовност и традиционалну уметност. Брине се да вриједности из прошлости не буду заборављене. Такође се стара да ове вриједности не треба посматрати само као нешто теоретско, оне су увијек имале свој практични, материјални, спољашњи израз кроз умјетничка дјела и због тога, предањској умјетности придаје велики значај. Постоји чак и Принчева школа предањске умјетности, коју је основао у Лондону, те су његови интереси везани за „Пријатеље Свете Горе Атонске“ дио веће цјелине. Он је дубоко забринут за спасавање од заборава предањског погледа на свијет, везе између Бога, људских бића и свијета природе у овом времену материјализма.
Ви сте предсједник Англиканско-Православног Богословског дијалога. Добри односи Англиканске и Српске Православне Цркве датирају још из прве половине XX вијека. Пријатељство Светог Владике Николаја и бискупа Џорџа Бела је можда најпознатији плод ових односа. Можете ли нам рећи нешто више о историји овог дијалога, његовом садашњем стању, о ономе што је заједничко Православнима и Англиканцима, као и о највећим препрекама на обје стране.
Да, сасвим сте у праву када наглашавате да контакти између Православне Цркве и Англиканске заједнице нису нова ствар. Имају коријене који сежу чак до XVII века. И веома ми је драго да сте поменули преписку између Светог Владике Николаја Велимировића, и бискупа Џорџа Бела, такође особе светог и побожног живота. Ова преписка је објављена на енглеском језику, и она показује да је дубоко духовно пријатељство могуће упркос подјелама разних народа, упркос подјелама између хришћана, као што је и био случај са ова два велика човјека. У прошлости, Англиканска црква је пружила значајне услуге православнима. У Британији, у вријеме Другог свјетског рата и послије, Англиканци су многе своје храмове ставили на располагање православнима, у вријеме када су православни дошли у Енглеску без материјалне подршке, Англиканци су им помогли. Ми православни не треба то да заборавимо и треба да останемо захвални. Тако је и садашњи дијалог важан и позитиван израз нашег дуготрајног пријатељства. У својој основи, то је богословски дијалог, стога се старамо да боље разумијемо доктринарну позицију наше двије Цркве. Не можемо ни замислити да ће овај дијалог убрзо уродити плодом пуног општења. Постоје многе разлике између наше двије Цркве. У оквиру Англиканске заједнице постоје многе варијанте доктринарног разумијевања. Ми православни имамо много симпатија за „Високу Цркву“, такозване Англо-Католике. Многи од њих су врло блиски Православној Цркви. Међутим, постоје и друге тенденције у Англиканизму. Ту је еванђелистичко-протестанска тенденција, такође постоји и либерална тенденција, тако да није лако православнима да се уједине са свим Англиканцима, али кроз садашњи дијалог можемо боље да разумијемо у шта Англиканци вјерују, али такође, ми православни, кроз сусрете са Англиканцима, кроз одговарања на њихова питања, можемо боље да разумијемо и сами себе. Исувише често, наше православно Предање, за нас остаје скривено благо. Не знамо тачно ко смо, али кроз сусрете са другима, кроз давање одговора, можемо да узрастамо као православни у самоспознаји.
Најобимнији Ваш рад је превод богослужбених текстова на енглески језик. Преводилачка активност, како библијских тако и богослужбених текстова, са грчког, јеврејског и црквенословенског језика је веома жива у нашој Цркви. Можете ли нам рећи о својим погледима на преводе светих списа уопште, као и о употреби новијих, либералних форми и старијих, конзервативних форми језика итд.
Да, прво, постоји озбиљна пастирска потреба да се православни богослужбени текстови преведу на енглески језик. Млади људи, дјеца Срба, Грка, Руса или Румуна, млади људи који су одрасли у Британији имају само врло несавршено знање језика из својих отаџбина, те морамо имати преводе на енглески. Прво, поставља се питање коју врсту енглеског језика ћемо користити. На преводима на којима сам ја радио у сарадњи са покојном мати Маријом из руског манастира Бјусеонот (Француска), која је била Енглескиња, радили смо на основу онога што би се могло назвати традиционалним енглеским језиком, што значи, у основи, литургијски језик XVI и XVII вијека, који је у употреби у Англиканској цркви од тог времена. Почели смо са преводима прије више од четрдесет година. Данас многи дају предност употреби савременијег енглеског језика, не потпуно колоквијалног, достојанственог, али савременог. Мати Марија и ја смо васпитани да се молимо Богу овом старијом формом енглеског језика. Обоје смо вјеровали да ће литургијски енглески језик из XVII бити у потпуности разумљив људима данашњице, и такође смо вјеровали да је то благо које не би требало предати забораву. Неки људи се са нама слажу, а неки се не слажу, али ми смо морали да преводимо на начин близак нама. Ако ћете да радите преводе литургијских текстова, неколико ствари је врло важно имати на уму. Прије свега, превод мора бити вјеран оригиналу, стога је јако важно да је преводилац детаљно упознат прво са Септуагинтом, грчким Старим завјетом, који су користили Оци, јер литургијски текстови су блиско повезани са тим. Друго, важно је да преводилац буде упознат са дјелима отаца, са патристичким богословљем. Али је такође важно, не само да превод буде тачан, него, колико је то у нашој моћи, да буде пјеснички и лијеп. За словенске народе, на срећу, Ћирило и Методије и њихови ученици, имали су способност да преводе на словенски језик не само вјерно оригиналу, него да истакну љепоту божанствене службе. Ми енглески преводиоци морамо покушати да их имитирамо, да начинимо нешто вјерно, да, али такоће нешто лијепо што може да се чита наглас и да буде пјевљиво, да би се уклопило у традиционално православно појање. Све то је поприлично тешко. Оно што смо урадили мати Марија и ја није ништа друго до почетак. Надам се да ће други наставити даље.
Како видите перспективе које чекају Православну Цркву с обзиром на све веће изазове свијета који се мијења. Може ли свијет сагледати Православну Цркву као Једину (Праву) Цркву, не само као пуки национални доживљај Вјере? На које изазове савременог свијета би православни хришћанин требало највише да обрати пажњу?
Сасвим сте у праву када наглашавате да је Православље – Црква. То је саборна, универзална Црква Христа на земљи. Поштујемо друга хришћанска тијела, али вјерујемо да је Православна црква једина истинита Црква Христа на земљи. Не због наших сопствених врлина, јер смо грешници, него због Божије благодати, и не смијемо то да заборавимо. Етнички елемент у Православљу, различите националне традиције, српске, грчке, румунске, руске, грузијске су јако драгоцјене, али оне не смију помутити темељни, васељенски и саборни елемент православне истине. Ми нисмо овдје као група етничких асоцијација, ми смо Христова Црква на земљи, те ово треба да имамо на уму. Сачувати све што је добро у начој народној традицији, али никада не треба дозволити да етнички елемент помути саборно јединство Црке. Могли бисмо употребити аналогију са чашом воде. Вода у чаши је животодавна истина Православља. Чаша која држи воду представља националне посебности које нас држе заједно. Да бисмо попили воду, потребна је помоћ чаше, али чаша мора бити прозирна, а не непрозирна. Морамо имати могућност да сагледамо истину Православља кроз чашу, и не смијемо да заборавимо да је пијење воде оно што је важно а не сама чаша.
Највећи изазов кроз цјелокупно Западно друштво је присуство дубоко секуларног погледа на свијет. Сасвим сигурно, у Британији, у Западној Европи, у Сјеверној Америци, велика већина људи је изгубила осећај непосредног присуства Бога у свијету. Наравно, многи људи још увијек иду у цркву, али немају интегрисан поглед на свијет гдје Христос улази у сваки аспект свакодневног живота. Религија је гурнута у запећак, нешто што радимо сат или два у недјељу и онда настављамо са нашим животом. Али присјетимо се да је Хришћанин онај који гдје год да погледа види Христа и радује се у Њему, тако да је највећи изазов видјети Христа свугдје, видјети све ствари у Богу и Бога у свим стварима, поништити раздвајање на светотајинско и свјетско. Све ствари могу бити свете, присуство Светог Духа може се наћи свуда. Ово је највећи изазов модерног свијета, одупријети се раздвајању на сакрално и секуларно. Одупријети се тенденцији да се хришћанство изолује у малени угао. Сагледати да Христос улази у сваки аспект нашег живота.
Ваша дјела су добро позната и проучавана у нашим богословским круговима. Шта тренутно окупира Вашу научну пажњу.
Прво, са другима радим на Светом Серафиму Саровском, руском светитељу универзалног значаја, који је вољен у цијелој Православној Цркви и ван ње. Припремали смо енглески превод главног дјела у вези са Светим Серафимом са насловом: „Љетопис Серафимо-Дивјејевског манастира“. Не знам је ли преведено на српски језик, објављено је на руском језику 1994. године и сада припремамо интегрални превод на енглески, 850 страница, и управо прије него што сам пошао у Србију, припремао сам увод за ову књигу. Ово би био примарни извор о Светом Серафиму, све потоње биографије се заснивају на овом тексту, боље је имати оригинални текст него парафразе или избор текстова.
То је први задатак, а други задатак на којем радим је завршавање превода Добротољубља. Различити људи, укључујући и мене, преводимо Добротољубље већ 30 година. Објавили смо 4 тома, преостаје 5. том. Моји сарадници су преминули, и сада ја морам да радим на послу који су они започели и да се надам да ћу га привести крају.
Трећи задатак преда мном је књига о Светој Литургији која је дјелимично написана, о значењу Евхаристијске жртве. Ипак, имам 78 година и можда нећу још дуго живјети па је ово сасвим довољно да ме забавља за сада.
Посјећивали сте Црну Гору раније. Видите ли неке промјене у односу на Ваше претходне посјете?
Видим значајне промјене, охрабрујуће промјене. У Србију и Црну Гору сам први пут дошао 1970. године. У то вријеме, морам признати, да је утицај комунизма био врло очигледан у друштву. Сјећам се да сам дошао на Цетиње, на празник Рођења Пресвете Богородице 8/21. септембра. Отишао сам у главну цркву на Цетињу – у манастир на бденије. Један монах је служио, други је био за пјевницом, још једна старица и ја. Само нас четворо за овај велики празник, у црквеном центру Цркве у Црној Гори. Када сам долазио у скорије вријеме, за вријеме митрополита Амфилохија, затекао сам манастир пун монаха, младих људи, мноштво народа који се моли. Тако да сам видио обнову. Сјећам се како је раније само мали број људи приступао Светом Причешћу. Овога пута, прије 9 дана, на празник Преображења, био сам у Цркви Светог Марка у Београду. Црква је била пуна, скоро сви су приступили Причешћу, ово се не би десило прије 40 година у Српској Цркви. Мислим да је дошло до велике промјене, дјелимично због утицаја о. Јустина Поповића и његових ученика, као што су вл. Атанасије Јевтић, вл. Иринеј Буловић из Новог Сада и такође митрополит Амфилохије и други. Мислим да је ова група епископа произвела велику промјену у Цркви у Србији и Црној Гори. Такође сам примијетио утицај патријарха Павла, којег сам срео – особе предивне једноставности и смиреног карактера, тако да ми се чини да између 1945. и рецимо 1975, када је Црква 30 година патила под комунизмом, али да је последњих 35 година, од 1975. до данас Црква повратила велики дио својих позиција. Један стари свештеник са којим сам разговарао прије неколико година, рекао ми је да је сада боље него тридесетих година – тада смо имали заштиту државе и њену подршку, а сада немамо такву подршку од државе али смо више хришћани. И тако благосиљам Бога због тога и надам се да ће се обнова наставити у народу Србије и Црне Горе.
Разговор водио дипл. теолог Коста Дојић
