У суботу, 25. маја 2013. године, свету Литургију у манастиру Светог архангела Гаврила са свештенослужитељима Архиепископије београдско-карловачке служио је Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске г. Иринеј.

После свете Литургије служен је помен протојереју-ставрофору проф. др Радовану Биговићу.

Поред владике Иринеја (Добријевића), молитве Господу су узнели су протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић, протојереј Божо Бакајлић, протојереј Радич Радичевић, ђакон Далибор Бранзеи, ђакон Саво Милин, уз учешће породице Биговић, богослова, пријатеља, сарадника, личности из јавног и културног живота.

Окупљене у манастиру Светог архангела Гаврила епископ Иринеј је подсетио на несебичну љубав и доброту професора Радована Биговића:

"Данас славимо успомену на једног нашег великог учитеља, оца, пријатеља, професора, једног ретког човека који беше препун љубави. И када су наше речи сасвим осиромашиле, како рече сам владика Николај Охридски и Жички, када је срце пуно и препуно, језик се преплиће како би нашао адекватне речи, отворимо Јеванђеље и чујемо шта пише у светом Јеванђељу. То су оне прве речи које чујемо, како требамо љубити једни друге. Ако било која реченица у Светом Писму може да опише нашег драгог и вољеног блаженопочившег христопамјатног оца Радована, то су те речи: "Љубите једни друге!"

На старом гробљу у Земуну, после парастоса, протиној породици и присутнима обратио се Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије:

"Мислим да су молитве и благослов Светога Василија Острошког пратиле оца Радована у све дане његовог живота, те је тако лијепо развио своје дарове. Тако се лијепо расцветала његова душа и његова личност, тако су лијепо засијали таленти које му их је Бог дао, али он их је умножавао, својим трудом и оно што је нарочито упознавао, поред изузетног образовања, оно што је красило личност оца Радована то је та ширина. У његовој души, у његовом срцу, било је заиста мјеста за сваког човјека. То је ријетка особина, ријетка способност и међу владикама и међу свештеницима, али то је нешто најдрагоцјеније код свештенослужитеља олтара Господњег, код пастира Господњих."

"Да је отац Радован био заиста јеванђељски пастир, по угледу на Пастироначалника Христа, видимо из следећег: он је с једнаком љубављу и са способношћу да приђе свакој личности обасипао све – и вјерне и невјерне, и пријатеље и непријатеље, а знао је као добар ловац, јеванђељски ловац душа људских, да тако лијепо комуницира пастирски, јеванђељски, и са интелектуалцима који су га изузетно цијенили, поштовали и жељели у свом друштву увијек, и са умјетницима, са спортистима, угледним богатим људима, али, чини ми се понајбоље, са простим и једноставним свијетом – са сиромасима, јер је његова душа била некористољубива, богољубива, чиста, благородна, тако да је и многе огрубјеле душе привео Христу. Многе је оплеменио својом љубављу, Христовом љубављу. Привео је многе Христу. То је оно што је био циљ његовог живота. Сјећам се оца Радована и као професора, али га се још више сјећам као свештеника. Чини ми се да, и поред тога што је имао дубоки порив за науком, још од свога дјетињства, да је испуњење његове личности било баш у свештеничкој служби", истакао је владика Јоаникије.

"Један велики интелектуалац, образован човјек који се није разметао својим образовањем, јер је своју мудрост, своје дарове, употребљавао на славу Божију, на спасење и своје и својих ближњих. Знао је, зато, да слуша људе са много мање образовања, да они говоре и да мудрују, а он да ћути, и да их грије својом љубављу, да их дочекује у оном скромном дому, који је љепши и славнији од сваке палате у Београду и другим нашим мјестима. Колико је он то душа својом милошћу, гостопримством и љубављу загријао! Риједак свештеник у Београду, а мислим, и много шире. Ето, такви људи су слободни када иду из овога живота пред лице Божије, слободни су јер иду право у наручје Господње, у наручје Бога љубави, јер су љубав Христову посвједочили овдје на земљи", подсетио је епископ Јоаникије.

Зорица Зец

Преузето са www.spc.rs