Празник Светог великомученика Харалампија чији се дио моштију налази у цркви Светог Николаја Мирликијског у Никољцу у Бијелом Пољу прослављен је данас светом Литургијом којом је началствовао јереј Александар Раковић, уз саслужење протојереја ставрофора Дарка Пејића и јереја Милосава Јовановића.
У цркви Никољац и ове године је обављен један од најдивних старих обичаја, да се његове свете мошти приликом освећења водице полажу у водицу, и онда се водица уз дио памука у којем су чуване, дијеле вјерницима како би преко пијења свете воде примили благодат Светога Харалампија. У Никољцу се чува дио свете кичме Светитеља.
Честитајући велики празник Цркве Светог Харалампија, о. Александар је примијетио да се ове године прославља у “Месопусној недјељи”, чија је основна тема љубав према сваком човјеку, пред Велики Часни пост, када се чита Христова прича о Страшно суду.
«У тој ријечи Христос нам обзнањује какав ће бити Његов суд на свршетку времена, и указује на крајње јасан критеријум када дође да преиначи ово постојеће и када ће бити ново небо и нова земља. Али тај суд не траје дуго, кратак је и видимо јасно на који начин ће Господ да суди. Једне ставља са лијеве а друге са десне стране. И они са десне стране су у чуду, јер кажу: “Kад те то Господе видјесмо гладна, жедна, нага, болесна или у тамници и не послужисмо ти”. Али Господ каже: „Ја сам ја сам у оним маленим, и када њима послужисте Мени послужите и учинисте“. Господ чак и не каже њима сте чинили, па сте мене задужили, то сам био Ја, Ја сам сваки онај слаби, онај гладни и жедни, сваки онај које у нужди, потребни и муци, Ја сам онај поред што стоји поред вас, све вријеме сам стајао уз вас, онај брат који је стајао у цркви и на било којем другом мјесту поред вас, Ја сам тај поред, јер сви смо ми људи у нуждама и потребама, и ако нисмо гладни жедни наги, ми болујемо на овај или онај начин. Свако од нас мучи неку своју муку, има своју потребу, која га мори због нечег. И каже Господ: „ Ако Ме тада ниси срео, у оном човјеку који ево јутрос стоји поред мене у светом храму, ако Ме у њему ниси видио, онда нећеш гледати Лице Моје ни у Мом вјечном и бесмртном царству», бесједио је о. Александар, појашњавајући да је Господ хтио да нам поручи да смо Христос једни другима, да гледамо једни друге и да гледајући у другог не видимо никог другог до Самог Господа, и да би то требало да буде наш подвиг, како би смо једног дана били прибројани десној страни изабраних оваца стада Господњег.
О. Александар је подсјетио да се у тим напорима састојао живот свих Светитеља који су срце и душу толико очистили да су у сваког човјека гледали као у самог Христа, а да је и сами Свети Харалампије достигао такве висине да је своје мучитеље ословио ријечима „дјечице“.
Он се у бесједио остврнуо на ријечи Апостола Павла „да нам Христос буде све и у свему“, пуноћа која све испуњава, наглашавајући да нам сила љубави која је нелицемјерна отвара Царство небеско.
„Ријеч „нелицемјеран“ значи да другог не мјеримо по лицу, него да у сваком лицу видимо Христа, и зато често у цркви чујемо ријечи из молитви « дај нам Господе љубав нелицемјерну». И треба да се увијек молимо за ту љубав, јер је она савршенство светости на коју нису позвани само свети него сви ми, и нека нас Бог Његовим молитвама и нас помилује и подржи“, бесједио је о. Александар.
