Била је година Господња 1992, не баш љето, већ, дубока зима, када је 13. децембра, у Ђурђевим Ступовима, у Беранама, у свештенички чин рукоположен Драган Јованов Ристић, Приморац, којем, још првих дана, неколико Беранаца (колико је, онда, било вјерујућих људи у нашем граду), надјенуше ново име – Отац Драган – да га више никад не промијени.
А он се, заправо, Христу завјетовао још много раније, када се опредијелио за богословију у Крки, након које је, 16. марта 1992. године, у Цркви Светог Николе, у Котору, рукоположен за ђакона. Христос га је коначно прихватио онда када му је, као прво послушање, додијелио службу код Митрополита црногорско-приморског, сада, већ, блажене успомене, др Амфилохија (Радовића), којега је, као ђакон, међу првима дочекао у опустјелој и духом запуштеној земљи, Црној Гори.
Отац Драган је рођен у Бару, 1. августа 1969. године, од оца Јована (потоњег монаха), и мајке Косе, гдје је завршио основну школу, а након ње, дакле, средњу богословску школу „Света Три Јерарха“ – најстарију школу за свештена лица у српском народу, основану 1615. године.
Ипак, овај Приморац се беранским парохом зове, коначно, од 6. фебруара 1993. године, а од 2012. године носи чин протојереја - ставрофора.
Прота, којег познајем већ дуже од 20 година, врло је сложена личност, са великим духовним искуством. Исповиједајући тридесет година у Беранама, чуо је све вапаје и изгубљених и боготражитељских душа. Човјек, који исповиједа деценијама уз ћивот Светог Василија Острошког и Тврдошког Чудотворца, постао је исцјелитељ ђавоиманих и миритељ завађених. Носи пркос Србина да каже шта мисли, горућу вјеру у прсима да не устукне, смирење православног свештеника да свакога ко се на њега и „каменом бацио“ помене на служби. У име Господа нашега Исуса Христа крстио је на десетине хиљада Беранаца и потврдио се као проноситељ и ревносни чувар православља у Беранама.
Отац Драган је ревновао и на пољу подизања православних светиња у Црној Гори, а посебно у Беранама. Његовим благословом и пажњом грађене су светиње, које је, касније, у првим редовима и рововима бранио, попут манастира Ћелије у Калудри, и манастира Шудиково; попут цркава у Горњем Заостру, Трепчи, Загорју, Полици, Шекулару, Лушцу или на Брзави, а подуже вријеме је координатор изградње Саборног Храма Светог Симеона Мироточивога, у центру Берана.
Уживао је, и ужива, повјерење као најближи сарадник тројице црногорских митрополита (Данила, Амфилохија и Јоаникија), и двојице будимљанско-никшићких епископа (Јоаникија и Методија).
Када је дошао у Беране, могао је ући у свега три куће, у којима је свештеник био исконска потреба и жеља. Данас, слава Богу, преостају, чини се, свега три у којима свештеник није пожељан гост. Овакво мисионарско дјело је налик на дјело Светог Оца из првих вјекова Цркве, епископа, Светог Григорија Чудотворца (213-270), за кога се, ономад, говорило да је у понтијској Неокесарији (у Малој Азији) затекао 17 вјерника, а кад се упокојио оставио свега 17 незнабожаца.
И сам страдалник за име Божје, који је, редовно, бивао привођен и ислеђиван у вријеме народне борбе за очување имена и бића (а био сам свједок његовог смирења и кроткости са којом се држао при томе), у оном срамном чину хапшења Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија (са никшићким свештеницима) потврдио се као син и ревни сарадник свог епископа и духовног оца – црногорског митрополита. Оних дана се и Црквеној општини беранској открио сав његов углед и повјерење у Цркви Божјој, потврђен савјетом који смо добили од Митрополита Амфилохија – да у вријеме одсуства Владике Јоаникија слиједимо савјете и одлуке проте Драгана.
У Беранама је прошао голготу: од немаштине до саблажњивих напада и означавања јеретиком. Међутим, у чувању вјере је остао непоколебљив. И у вријеме када су се многи погордили и утркивали статусима на друштвеним мрежама и грабали за медијски простор, берански Прота је наставио да служи Богу и народу, свједочећи ријечи, које на служби проповиједа, својим животом, потврђујући се као „стара школа“ српских богослова. Мијењала су се времена, политички системи, људи и генерације, епископи и патријарси, али прота Драган је наставио истим путем, слиједећи Христа, као једину истину и проповиједајући ријеч Божју непрестано онима „који имају уши да чују“, али и другима, свагда благог савјета и на страни мира. А кад је мир бивао нарушен, у првом реду, испред народа, био је увијек Драган Ристић, од оних дана када је, са својом паством, из Берана истјерао рашчињеног „свештеника“, преко помоћи коју је (са игуманом Никодимом (Комљеновићем)) пружао страдалом народу и избјеглицама са Косова и Метохије, до дана кад је стао између полицијског кордона и народа, носећи икону, у име Божје, као једино оруђе, као што и дан данас на грудима крст носи, у знак достојанства чина којим је одликован.
Овај кроки о првих 30 година службе, на Њиви Господњој, високопречасног протојереја-ставрофора Драгана Ристића подсјећа да његов траг на историјском трајању града насталог из тијела древног манастира остаје трајан и на пољу културе. Прота Драган је већ три десетљећа у фокусу организација (са почившим Влајком Ћулафићем) свих највећих културних догађаја у Беранама, које је некад посјећивало по неколико десетина, а данас неколико хиљада људи. Издвојити, за ову прилику, ваља преко двадесет Светосавских академија, више од десет Светосимеоновских академија, Видовданска пјесничка бденија, академију поводом осам вјекова Ђурђевих Ступова, устоличења владика Јоаникија и Методија, божићне и новогодишње свечаности, часопис Свевиђе и много шта друго.
Прота Драган Ристић (супруг, отац и ђед), и након три деценије предане службе, са подједнаким усхићењем говори о емоцијама које га обузимају при сазнању да у Ђурђевим Ступовима служи у истом олтару у ком је, прије осам вјекова, служио Свети Сава.
Молимо се Господу да благослови да у истом олтару служи много љета, у славу Божју, на здравље и спасење његових парохијана и свих људи под небеским сводом.
Дамјан ЋУЛАФИЋ, потпредсједник Општине Беране
