Културно-духовном свечаношћу, која је, у сриједу 1. фебруара 2017, одржана у Жупи Никшићкој, завршене су Светосавске академије у Епархији будимљанско-никшићкој.
Сабрање у славу Светог Саве, првог Архиепископа и просветитеља Српског, које је, у мјесном дому у Дучицама,уприличено пету годину за редом, поздравио је протојереј Василије Брборић, парох жупски.
„Преносим вам поздраве и благослов нашег Владике Јоаникија, који вечерас није могао да буде са нама из оправданих разлога. Посебно желим да поздравим нашег племеника,књижевника Зорана Костића који нам долази из Бањалуке из Републике Српске, оне земље која је прва прогледала и сагледала, која је прва увела вјеронауку у школу, у којој свака кућа прима свештеника, у којој је народ крштен и која слави крсну славу Светог Стефана.
Свети Сава је био Архиепископ свих српских и приморских земаља, био и остао, а и свог брата Стефана Првовјенчаног када је крунисао,њему је припала титула краљ српских и приморских земаља. Кад је таквог јединства било у нашем народу, кад су сарађивалесвјетовна и духовнавласт, у таквој земљи није забиљежено ниједно самоубиство и није било гладних хљебом. То је у Републици Српској најбоље сагледано и зато она највише иде путем и стопама Светог Саве. Овдје код нас, у Црној Гори најдуже траје прогон Светог Саве, али се овдје најдуже и слави Свети Сава. Даће Бог да и ми у Црној Гори још боље сагледамо, да се измиримо, прво, са Богом, а онда једни с другима и тако ћемо као народ још боље да процвјетамо, јер народ који има оваквог светитеља и који је дао многе светитеље, такав народ има велику будућност“, рекао је свештеник Брборић.
Свештенству, монаштву и бројном вјерном народу Светосавском бесједом обратио се књижевник Зоран Костић.
Костић је казаода је Свети Сава,пошто се 6. децембра 1219. изборио за самосталност Рашке архиепископије, утемељивши тако данашњу српску православну Цркву, постао њен први Архиепископи био све до 1233. Неке од својих најбољих ученика Светогораца рукоположио је у епископе, оснивајући осам нових епископија, а тада је поставио и основу за прослављање крсног имена, посебности коју, нагласио је Костић,нема нико од хришћана осим Срба.
„Јер нико други и нема Саву, таквог духовника који је осветијеливши хришћанску идеју просвијетлио свој род, указујући му на смисао, врлину и важност вјеровања као вертикале између свог рода и Господа Бога. Сава је Србе учио како да вјерују, а истом Господу је молитвом оправдавао несавршенство и неумијеће људског вјероисповједања.
Све прије њега, у сфери свеопште српске духовности, водило је ка њему, а све послије његовог земаљског дјеловања његов је наставак. Са Савом и почиње наше дубоко национално самосазнање, хришћанско и православно, прије свега. Од пострига у руском манастиру Светог Пантелејмона Растко са Расијом, већ именом стопљен, оде да тамо пошкропљен, пострижен као Сава замонашен, чист од пролазних искушења спашен, у храму светогорском на вјеки вјеков молитвеним воском раст са Расијом и духовно стопи. Од тада се траг српско-руској стопи у заједничкој судбини ишчитава на путу којим прво крену Сава, потом остали Свети Немањићи и сви који ће кроз повијест ићи с вјером да небом цари моћ Божја, а земљом док је за људе Русија“, рекао је Костић.
Он је подсјетио на ријечи Светог Јустина Поповића да је Свети Сава својим јеванђељским дјелима постао и заувек остао најмудрији и највећи српски филозоф, додајући да овај наш равноапостолни Светитељ јесте, у сваком случају, првифилозоф и књижевник, али и описмењивач српског народа, један од најзаслужнијих што српски језик и ћирилица, према Костићевим ријечима, и до данас живе.
„Не дао Бог да умањујем заслуге Ћирила и Методија, али мислим да је наша словесност знатно старија, а Свети равноапостоли су, 9. вјекова по Хриством рођењу, само вратили српском народу оно што је затурио или изгубио кроз историјска тумарања, вратили му његово писмо. А да би имало потребе да се Ћирило и Методије појављују сваких 50-ак година и враћају нас нашем писму довољно је проћи било којим нашим градом и чудом се зачудити пред ријетким јавним ћириличним натписом.
Али, пошто је био немогућ повратак Светих равноапостола чекало се на новог описмењивача што се, показује историја, мање више, у свим народима дешава онда када у језик стиже геније. Онај који преко свог дјела научи читању свој род тај му је и вратио писменост. То је после Ћирила и Методија прво успјело Светом Сави. Његово описмењавање је отишло знатно даље, оно представља сједињење писма и језика, сједињење језика и народа и од тада ријеч јазик значи и језик и народ, јер, ваистину, они су исто, с обзиром на то да сједињени представљају колективно памћење искона, памћење и свјесност себе, а то је духовност, идентитет“, бесједио је књижевник Зоран Костић.
Костић је навео да су се језик и народ, будући једно и у судбинском смислу повијали пред налетима „ненаклоњене историје“, нестајали са цивилизацијске мапе, па се опет на њу враћали.
„И то увијек кроз тежњу и борбу за слободу, кроз величанствену епску поезију, кроз Његошеву небеску мисао, кроз Кочићево непристајање на језик, који није,како он каже, наш иако су у њему наше ријечи, кроз побуну професора српског језика да се он у Црној Гори преименује,а кад се то, ипак, десило, кроз њихово непристајање да га као таквог предају у школама, јер у противном учествовали би у осрбљавању покољења младежи и дефинитивном затирању српског постојања на овим просторима“, поручио је Костић.
У културно-умјетничком програму су наступили: народни гуслар Бошко Вујачић, КУД „Корак“, изворне пјесме пјевале су Бранка и Ева Зечевић, те Бојана и Гордана Пиндовић, рецитатор Анита Перишић, Магдалина Кнежевић, на виолини, чланови мушке пјевачке групе: Саво Пиндовић, Андреј Лончар, Никола Крулановић и Марио Костић.
