Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије одржао је, у петак 6. фебруара 2015, предавање "О духовности Преподобног Исаије од Оногошта“ у Духовном центру Светог Исаије од Оногошта у Никшићу.
Овим је у Духовном центру у Никшићу почео нови циклус предавања, а што је у уводној ријечи најавио Радомир Уљаревић, уредник трибине Духовног центра Светог Исаије од Оногошта.
Уљаревић је, у име Духовног центра, ријечима добродошлице поздравио Преосвећеног Епископа Г. Јоаникија и сабрану публику, подсјетивши на значај који је Духовни центар „Светог Исаије од Оногошта“, својим богатим културно-духовним програмом имао у вријеме свог оснивања, прије више од 20 година.
"Овај Центар кад је отворен, прије више од 20 година, био је право духовно жариште и био је, вјероватно, једна од најважнијих и најзанимљивијих трибина у читавој Црној Гори, које су имале много одјека. Памтимо то вријеме које тешко да ћемо успјети, на истом нивоу, да обновимо, али ћемо се трудити и дати све од себе да покушамо да оживимо ову књижару и овдје опет организујемо духовне разговоре у којима ће учествовати значајне личности, људи који ће из властитог искуства да свједоче о најважнијим, најдубљим и најозбиљнијим темама“.
"Вјерујем да ћемо успјети, захваљујући и томе што данас у Црној Гори имамо, заиста, доста компетентних људи. Почињемо вечерас, захваљујући нашем драгом Владици, који нам је учинио велику част што је прихватио да са његовим предавањем о острошкој духовности, свечано и званично, отворимо трибину у Духовном центру који носи име Светог Исаије од Оногошта“, рекао је Уљаревић.
Предавање "О духовности Преподобног Исаије од Оногошта“ одржао је Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, говорећи о историјским и духовним околностима у којима се у Острошкој пештери подвизавао Преподобни Исаија о чијем богоугодном и светом животу, нажалост, нема довољно сачуваних поузданих података.
"Предавање смо посветили Преподобном Исаији од Оногошта са жељом да се сјетимо тог светог човјека који је просијао својим животом у Острошкој светињи и о коме немамо никаквих других биографских података, осим да је био монах, да се посветио у манастиру Острогу, да је послије свог упокојења чинио чудеса и да су Турци спалили његове свете мошти“.
"О Преподобном Исаији и о другим светитељима, какав је био њихов живот, можемо доста извјесно закључити уколико погледамо како су тада монаси живјели, које предање су наслеђивали и који континуитет су наставили. У том времену турске окупације и ропства, ипак је, у мирним временима, било дозвољено хришћанима да држе своју вјеру и да обнављају порушене храмове. Могло се и путовати, па су побожни хришћани путовали на хаџилук у Свету земљу и на Свету Гору, а највише су путовали монаси. Света Гора у тим првим вјековима турске окупације живјела је мирно, монашки живот је цвјетао, опстајали су манастири међу којима и наш Хиландар. Цијело вријеме турске окупације дјелује као српски манастир, не само Хиландар, него и манастир Светог Павла на Светој Гори у коме су били нарочито Срби све до почетка 19. вијека“.
"Ти манастири су били духовна огњишта која су загријавала и ове наше крајеве. Тај луч духовности, просвете и писмености из Свете Горе у отаџбину преносили су монаси српског поријекла и то цијело вријеме до почетка 18. вијека. Дакле, XV и XVI вијек су вјекови живе комуникације наших манастира као што су Морача, Пива, Света Тројица Пљеваљска, Житомислић, Завала, манастир Светог Василија Острошког, Цетињски манастир, манастири на Скадарском језеру имали су непрестане и живе контакте са Светом Гором, чак и у вријеме запустошења Пећке патријаршије. Тада је невјероватну улогу одиграла Милешевска митрополија."
"Веома је значајно да сагледамо какво је било вријеме прије Преподобног Исаије, који је био претходник Светог Василија. Српска Црква и српски народ, та српска свијест о свом достојанству добија нарочити полет и замах у вријеме обнове Пећке патријаршије. То је изузетно значајан датум у нашој историји, 1557. Година, када је велики везир у Цариграду, био Мехмед паша Соколовић, српског поријекла. По некима Соколовићи су родом из Пиве, а други сматрају да су од Рудог, свакако, значајна породица која води поријекло од неке старе српске властеле. Било је још Соколовића на високим положајима у управи турског царства. У вријеме обнављања Пећке патријаршије везиров брат, не зна се да ли рођени, у сваком случају близак крвни сродник, Макарије Соколовић био је први патријарх обновљене Пећке патријаршије“, казао је, Његово Преосвештенство владика Јоаникије.
Пећка патријаршија у то доба захватила велики простор, обједињавајући српски народ од Македоније и Скадра до Сент Андреје, на западу до Крке, Крупе и осталих светиња у Славонији, Далмацији.
"Српска Црква у вријеме Макарија и његових наследника, који су били из породице Соколовић, неких 40 година, доживјела је својеврсну ренесансу у погледу писмености, умјетности, духовности. Наши манастири, они који су преживјели добијају нови стваралачки замах, а од оних који су запустјели већина се обнавља. Тада су обновљени: Морача, Света Тројица Пљеваљска, Тврдош, Косијерево и многи други манастири, с тим што су Соколовићи подигли и манастир Пиву упркос закону који је изричито дефинисао да се у турском Царству не могу градити нове хришћанске богомоље. Велика задужбина Соколовића, Пивски манастир је, заправо, знак цјелокупне обнове духовности на ширем подручју Пећке патријаршије. Тај луч духовности, културе и писмености није престао да гори, али се, нарочито, разбуктао послије обнове Пећке патријаршије. То је вријеме које претходи Преподобном Исаији од Оногошта и Светом Василију Острошком“.
"Огроман значај за наш духовни и културни опстанак има и зетска Света Гора, манастира на Скадарском језеру у којима су живјели велики духовници, попут оног знаменитог писца и духовника, исихасте, монаха и игумана Никона Јерусалимца, духовника Јелене Балшић. Познат је „Горички Зборник“ веома значајна књига, настала на подручју данашње Црне Горе, у којој се налази преписка Јелене Балшић и њеног духовника Никона Јерусалимца. У том Зборнику имамо важних текстова, који су се користили као приручни текстови за духовни живот монаха исихаста. И Зборник „Шестоднев“ такође је зборник исихастичких текстова, које је сабрао Преподобни Никон Јерусалимац“, напоменуо је Владика Јоаникије.
Према ријечима Његовог Преосвештенства линија монашког исихастичког живота код нас може се прати у времену од Светог Саве до Светог Василија Острошког. Монаси исихасти уче да је, осим редовних црквених богослужења, неопходно упражњавати посебан вид молитве да би се постигле духовне вриједности и да би монах у свом срцу направио мјеста за Господа.
"Он треба да се повуче у тишину, да се моли Богу и да се моли молитвом на бројанице, као игуман Стефан у „Горском вијенцу“, да непрестано призива име Исусово. Њихово учење је карактеристично по томе што су они као циљ постављали, а теоретски то врло темељно и осмишљавали, да је циљ монашког живота стицање Духа Светог или задобијање Божанске свјетлости која отвара наше духовне очи, Божанске свјетлости која просвјетљује ум, душу, срце, цијело биће, која открива дубље тајне духовног живота, али и дубље тајне космоса, историје и свега што се односи на људски живот“.
"Монаха исихаста на нашем подручју има још од времена Никона Јерусалимца. Послије њега имамо и оног чувеног старца Макарија са зетске Свете горе, из манастира Старчева, који је по њему и добио тај назив. Познато је да је било великих духовника на Скадарском језеру и у вријеме српског штампара Божидара Вуковића, а то је средина 16. вијека. Сви наши манастири у периоду од 15. до 17. вијека, на подручју од Приморја до Милешеве, Мораче, Ђурђевих Ступова, Тврдоша, Завале, Дужи, Добрићева, Житомислића, све те светиње су биле пуне образованих, духовних и светих монаха“, истакао је Преосвећени Епископ.
Владика је подсјетио да Свети Василије Острошки потиче. из Милешевске Митрополије из које су касније настале двије епископије. Хереговачки Митрополит који је столовао у Тврдошу као претходник Светог Василија био је такође једна веома значајна личност, коју смо, сматра Владика Јоаникије, мало заборавили.
"Ријеч је о Митрополиту херцеговачком Симеону, великом народном добротвору, човјеку који је поспјешивао културу, ишао на Свету Гору и дао да се тамо сагради један параклис, црквица у Хиландару и који је његов велики приложник. Доносио књиге и имао живу комуникацију са Светом Гором, дакле, личност која је у то вријеме свијетлила у Цркви својим светим животом и добрим дјелима, као покровитељ просвете и културе“.
"И манастир Житомислић, манастир Завала у коме се постригао Свети Василије Острошки, тај мали пећински манастир, одржава сталне везе са Светом Гором. Налазимо у записима да монаси из Завале путују у Свету Гору, отуда доносе књиге, иконе, али не само Завала и Житомислић, него и Пива, Света Тројица, Милешева, Цетињски манастир. Има пуно свједочанстава о везама између Цетињског манастира и светогорских манастира. Једно житије Светог Саве, писано на Светој Гори, да ли у Хиландару или манастиру Светог Павла у коме је чак била живља та писменост него у Хиландару као великом општежитељном манастиру, у њима је то било лакше, као што су Карејска испосница или манастир Светог Павла на Светој Гори који је имао своје скитове, потом скитови велике лавре на Светој Гори, гдје је било пуно монаха српског поријекла, који се повлаче у тишину, моле се Богу, сликају иконе, преписују књиге и не заборављају манастире у свом отачеству“, казао је Владика будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.
У цијелом том сазвежђу светиња постоји и мала острошка испосница у тврдој стијени. У острошкој пештери су се монаси подвизавали и прије Светог Василија Острошког, ту се посветио и Преподобни Исаија од Оногошта који је и сам био носилац те духовности.
"Носиоци те духовности нијесу били само монаси, него и мирјани. Задивљује колико је монашки живот тог типа дао снаге и енергије културним ствараоцима који су, такође, носиоци те хришћанске молитвене, предањске културе. Таква личност је био, рецимо, штампар Макарије, који је у том времену организовао штампарију на Цетињу. Постоји, дакле, цио један низ великих културних стваралаца у турско доба тог времена из нашег рода. Што се тиче писмености, на подручју Црне Горе и Херцеговине, највећи носилац те духовности и носилац немањићке, светосавске културе био је Гаврило Тројичанин, такође, савременик Светог Василија Острошког и Преподобног Исаије, као и монах Георгије Митрофановић Хиландарац, сликар који је сликао на Светој Гори, у Хиландару, Пећкој патријаршији, Морачи, Добрићеву, Завали, Крупи, а његових икона можемо наћи и на многим другим мјестима“, наводи Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије.
