У Духовном центру Светог Исаије од Оногошта, у петак 20. фебруара 2015, предавање о Преподобном Симеону Мироточивом одржао је књижевник Будимир Дубак.
Дубак је на почетку свог излагања подсјетио да се Стефан Немања Преподобни Симеон Мироточиви родио 26. фебруара 1114. године у данашњем Немањином граду, на саставцима Рибнице и Мораче у Подгорици, јер је његов отац Завида морао да бјежи из Рашке у тадашњу Зету одакле је, према тврдњама историчара Владимира Ћоровића, поријеклом Немањина породица.
Све је било чудно са овим дивним и страшним мужем, како у житију Светог Симеона каже Свети Сава.
"Два пута је крштен, прво по западном хришћанском обреду, у тадашњој Рибници, у данашњој цркви Светог Ђорђа испод Горице. По једном извору каже се да је Немањин отац Завида из својеврсне огорчености према ономе што се дешавало у Цркви у Зети тог доба, када су се многи црквени великодостојници приклонили јереси, аријанству и био јак богумилски покрет, одлучио да свог најмлађег сина крсти по католичком обреду. Треба имати у виду да у то вријеме још увијек није дошло до оштрог расцјепа у Цркви, иако се она 1054. подјелила на источну и западну“.
"По Завидином повратку у Рашку, Немања је тамо крштен по православном обреду и то је оно што Свети Сава истиче када каже да је био чудан човјек, а био је чудан и због још неколико двојстава, двострукости: имао је два имена - рођен као Немања, у монаштву је примио име Симеон; два пута је био бачен у негве, био заробљен и мучен - једанпут од своје рођене браће, а други пут од византијског цара; служио са два оружја - први је мач, а други крст; имао је двоструко сродство - био је тјелесни отац Светом Сави, а духовни син Светог Саве. Свети Симеон Мироточиви има и два гроба - један је у Хиландару, гдје је био сахрањен, а други у Студеници у којој сада почива“, рекао је Дубак.
Свети Сава свједочи у житију Светог Симеона да је његов отац, тај чудесни дивни, јединствени човјек био велики борац за Христову вјеру. Он је Светог Саву, истакао је Будимир Дубак, суштински припремио за одлазак на Свету Гору.
"Немања се замонашио 1196.године. Сазвао је сабор у Расу, предао престо свом средњем, а не најстаријем сину Вукану. Истог дана замонашила се и његова супруга Ана која је у цркви Свете Богородице код Куршумлије као монахиња остала до краја живота, а Немања, сада Симеон, отишао је у Студеницу, своју дивну задужбину, гдје је за себе гроб подигао. У Студеници га је затекла посланица његовог љубљеног чеда, монаха светогорског Саве, који је десетак година прије тога одбјегао на Свету Гору са руским монасима“.
"Писмо које је монах Сава упутио свом оцу Симеону врло је занимљиво, али ријетко цитирано. Свети Сава му пише да дође да би се видјели, рачунајући да старац Симеон последње дане живота проведе са сином на Светој Гори. Свети Јустин Поповић то тумачи на посебан начин, да га је Свети Сава звао њежно као син који се ужелио свог оца, сада старца, а некад силног владара од кога је дрхтала тадашња цијела Европа, желећи да у смирењу, заједно с њим, проживи последње дане очевог живота. Свети Владика Николај Велимировић, међутим, сматра да је Свети Сава тим писмом на неки начин упутио "пријетњу“. У писму стоји једна чудесна реченица, наиме, Свети Сава пише овако Светом Симеону: "Ако не дођеш, нећеш ме срести ни у оном животу“. Та реченица звучи веома потресно, застрашујуће и у том смислу је у праву Владика Николај Велимировић, јер, Свети Симеон је могао да поднесе чињеницу да се са својим љубљеним чедом Светим Савом не види на овом свијету, у овом земаљском животу, али ако му његово љубљено чедо, Свети Сава поручује да га, ако не дође, неће видјети ни у оном, вјечном животу, онда је то најпотреснија, најстрашнија порука коју је икад ико могао да добије“, нагласио је Дубак.
Сусрет старца Симеона и Светог Саве, тај сусрет, загрљај и пољубац оца и сина у Ватопеду свједочи црква њима посвећена, у којој је фреска и до данас сачувана. То двојство показује да су отац и син, Свети Симеон и Свети Сава у цијелом тадашњем православном хришћанском свијету „централна осовина“.
"Подигли су, обновили и обдарили многе манастире на Светој Гори, међу којима и Хиландар са жељом да Срби имају свој манастир на гори Атонској. Многи српски монаси који су били по светогорским манастирима тада долазе у Хиландар и он постаје велика монашка заједница. У манастиру Хиландару старац Симеон, простим монашким животом, проводи последње земаљске дане“.
"Житије Светог Симеона, које је написао Свети Сава, је први роман свјетске књижевности, једно од најбољих прозних дјела тадашње Европе. Странице у којима Сава описује растанак са својим оцем су, може се рећи, заиста најпотресније странице свеколике српске књижевности. Упокојио се са иконом Пресвете Богородице на грудима, којој се завјештао да ће пред њом испустити дух свој, дајући упутство Сави да га положи на мантију која је за погреб припремљена, да га спреми као што ће у гробу лежати, простре рогозину и метне му камен под главу. Тумачи се да је Свети Симеон тај начин хтио да испашта гријехе због свог немилосредног прогона јеретика и богумила“, напоменуо је Будимир Дубак.
"Цијела Света Гора у молитви испраћа дивног старца Симеона, који је сахрањен у хиландарској цркви. Седам година касније Сава одлучује да пренесе мошти старца Симеона којег је, у међувремену, цијела Света Гора признала за свеца."
"Стефан Првовјенчани моли Саву да пренесе очеве мошти у Србију и измири браћу, јер траје његов рат са Вуканом. Свети Сава то и чини 1208.године. Светогорски монаси су неутјешни, не могу да замисле свој живот без моштију старца Симеона. На цијелој Светој Гори постоји живо предање да се једне ноћи, у колективном сну, монасима јавио старац Симеон и рекао им да не плачу, већ да се утјеше, јер је прече да он иде у Србију којој је потребан мир. И још им је казао да он остаје заувијек са њима на Светој Гори, јер ће из његовог гроба нићи лоза и то је, заправо, он."
"И, заиста, та света лоза никла је из гроба у којем је скоро осам година био похрањен старац Симеон. Та лоза стара је осам вјекова, па ипак она рађа сваке године, њени плодови су чудотворни и лијече од бездјетности. Хиландар је постао један од најбогатијих манастира на Светој Гори. Један турски султан поклонио је манастиру, у знак захвалности, земљу, јер је добио потомка, а тако су и многи други добили потомке, захваљујући чудотворној лози. То је прича за себе. Та света лоза Светог Симеона, која симболично лијечи овај свијет од нестајања, и даље је у Хиландару, а наш Богом надахнути Митрополит Амфилохије добио је од хиландарских монаха да пресади ту лозу, да је донесе и ево је код храма Христовог Васкрсења у Подгорици. Дакле, лоза Светог Симеона осим Хиландара живи и у Подгорици, гдје је рођен Стефан Немања Преподобни Симеон Мироточиви, живи у овом народу који се, ваљда, неће отуђити, нити заборавити ко је и шта је, неће заборавити лозу Немањића и Светог Симеона“, поручио је књижевник Будимир Дубак на крају свог излагања у Никшићу.
