У цркви Светих апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу у недјељу Литургију је служио протојереј Александар Раковић.

Он је у бесједи подсјетио на обраћање апостола Павла свом духовном сину Тимотеју, којег учи да буде образац у ријечи, вјери, духу, храбрећи га и снажећи га да буде добар епископ Цркве Христове.

„И у тим посланицама Апостол каже: „ Владај се као добар војник Христов“. И Апостол хоће да каже да се војник  не брине ни о чему другом, без да угоди војводи. А пошто му је набројао у чему треба да буде образац, каже: „У овоме стој, о овоме се брини, о овоме мисли, што сам ти побројао, труди се око овога“. То се односи и на све нас, и цијелу Цркву Христову да човјек свагда треба да испитује свој хришћански пут и да се пита да ли иде њиме“, казао је о. Александар.

Он је истакао важност да увијек треба да будемо углед и на тај начин показујемо да смо прави хришћани, указујући на важност сталног испитивања себе, да ли живимо по Јеванђељу и у којој мјери.

„Морамо се стално изнова и изнова испитивати, јер ако то не чинимо, нас ће зло просто вући себи, и оно ће нашим неиспитивањем учнити да ми назадујемо. Kолико год да нам се чини да је наша воља јака, и жеља, и намјера да служимо Христу, и да живимо  по Његовој науци,  ако стално, као строге судије не испитујемо себе, и не враћамо се на себе, на свој живот,  дјелање, ријеч, дух, на своју вјеру, ми назадујемо и то је неки невидљиви неписани закон да ћемо слабити у вјери, ријечи, дјелу и у љубави“, бесједио је о. Александар.

Kада је ријеч о пажњи на унутрашњег човјека, о. Александар је казао да о томе говори и прочитано Јеванђеље о Закхеју, који се није бринуо за околину, комшије, шта ће ко рећи, него је сву пажњу усмјерио у тражење Господа.

„Наша главна и основна брига је наш унутрашњи човјек, јер  видимо како Господ иде Закхеју, иде да у томе дому објави да му је дошло спасење, односно Он сам својим доласком доноси спасење дому Закхејовом. А комшилук и околина кажу: „Гледајте како уђе да гостује код грешнога човјека“. А они се нису удостојили да у њиховом дому буде Христос, баш због тога што су много бринули, гледали, упирали свој поглед,  мисли, думали и оптерећивали се какав је то Закхеј, док се он повукао између свих и попео на дивљу смокву, јер је био мали растом, да би видио Господа, и да би Он видио њега, да би се сусрео са Њим. Е такви и ми треба да будемо, као Закхеј, који је добар примјер, јер смо сви ми грешни и прегрешни као Закхеј. И ако не не потрудимо као  Закхеј Господ нас неће препознати као своје. Треба своју пажњу да усмјеримо на Господа и на свог унутрашњег човјека, да видимо докле смо стигли,  да ли смо на тој некој висини дивље смокве, толико да нас Господ може угледати, обрадовати и удостојити Свога живога присуства у дому наше душе и то треба да нам је главна брига и окупација. Закхеј јесте био грешан, али је био очигледно и мудар, у духовном смислу мудар, духом Божијим, нашао је Бог нешто у њему, да га толико умудри, просвијетли,  да он сам нађе начина да дође до Господа и да се покаје. Видимо да се Закхеј покајао и ми не знамо како ко у клијети свога срца разговара са Господом, да ли се каје, да ли исповиједа гријехе своје, да ли жали за гријехе своје. Али оно што можемо знати, и што нас припада да знамо, јесте да видимо да ли се ми кајемо за своје гријехе. Да ли ми испитујемо свој живот ? Да ли ми обећавамо Господу да ћемо оно што је криво исправљати? Па ево не морамо у мјери којој је Закхеј, али у некој мјери сви морамо да кривду и неправду исправљамо. Али своју кривду, и своју неправду, а не свјетске, комшијске, народске, и остале неправде, јер, то грешка у корацима, да мислимо да треба нешто са стране да исправљамо а не себе, јер нас то води ка странпутици“, казао је о. Александар.