Припремајући себе и свој народ за Велики Васкршњи пост, Српска православна црквена општина Бијело Поље и удружење “Кнез Мирослав“ организовали су у суботу, 16. марта академију под називом “У сусрет Васкрсењу“, на којој је бесједио Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Господин Јоаникије.
“Има више разлога што смо ово наше слово започели. Прије свега Васкрсење Христово је највећи празник, највећа свечаност и највеће славље. Једном годишње прослављамо празник Васкрсења али он се продужава и свака недјеља је, опет, посвећена Васкрсењу Христовом и то је сасвим довољно да нам укаже на значај празника, а и хришћанска вјера је вјера васкрсења, вјера побједе живота над смрћу. Али какве побједе и ко нам даје ту побједу о томе треба увијек да говоримо и то је оно што је суштина Светог Јеванђеља. Када се спремамо за било коју свечаност, обраћамо пажњу и на то како изгледамо, унапријед се радујемо тој свечаности, рецимо када је весеље, свадба, рођење и крштење дјетета. За те свечане тренутке посебно се спремамо, позивамо госте или идемо у госте. Е управо и ово вријеме од сад па до Васкрсења је вријеме спремања за празник. То је вријеме припремања нашега срца и нашег духовног и сваког другог спремања за празник Христовог васкрсења. Спремамо се како ваља; да учинимо себе способним и пријемчивим да ону благодат коју Господ даје и излива на свој народ, на своју цркву и на цијелу творевину, да будемо што спремнији да је примимо. И да је примимо у што већој мјери. Па и за обично славље спремамо се и остављамо неке обичне бриге. Па и било би необично да дођемо код неког на свечаност и да причамо о сасвим обичним стварима, о трговини, цијенама и слично. Све то радимо да бисмо узели што већега учешћа у свечаности и то је смисао и нашег спремања за највеће хришћанско славље. А без тога, без доживљаја наше вјере, ми не можемо ни упознати нашу вјеру. А кроз наше празнике које прослављамо ми ћемо најбоље упознати нашу вјеру.“
“Кад учимо дјецу вјеронауци, најважнија ствар је да дјеца науче да полако улазе у храм, да се навикавају, да слушају црквено појање и службу, да се оплемењују, да “заволе љепоту дома Божијег“, као што пјева свети цар Давид. Тако ће и упознати нашу вјеру на најбољи начин. Тако и ми одрасли. У суштини човјек је увијек дијете и има дјетињу душу; и Господ нас и позива да се вратимо да будемо као дјеца а то значи да отворимо своја срца, своје мисли, да поједноставимо наш живот. Не да будемо дјетињасти умом него да будемо срцем као дјеца. А то значи отвореног срца и душе, да имамо саосјетљиво срце, саосјетљиву душу и тада ћемо бити способни да примимо садржај свете вјере православне.“
“Пост можемо посматрати и са стране питања шта ми можемо да имамо од поста. Да би неко рецимо био добар спортиста он мора много да се спрема тренингом. Мора много чега да се одриче и лишава; да пази да се не преједе, да не пије алкохол и да све чини са мјером. Ипак, то је све од пролазног значаја и то прекрива вријеме својим велом и све је то трулежно и пропадљиво. И наш пост, то је једна духовна дисциплина; једно успињање уз духовне љествице, што подразумијева доста напора. А онај ко се вјежба он ће и да ојача. Овдје се не ради о тјелесном вјежбању, иако хришћански пост има изузетно позитивно дјеловање и на тијело, него се ради о духовном јачању а то је оно што је најдрагоцјеније. У суштини то је једна једноставна дисциплина али и захтјевна и њој морамо дуго да се вјежбамо. Није довољно постити само један пост, већ је сваки пост изнова шанса и изазов. И сваки пост, ако га упражњавамо како ваља и како Бог заповиједа, доноси једно велико духовно, али и тјелесно обновљење. Увијек када се човјек обогаћује духовно то позитивно утиче и на тијело. Човјек је психо-физичко биће. Ако се човјек духовно радује, та радост се преноси и на тијело. Друго, човјек, може и на неки другачији начин да се радује, рецимо, када сједи са пријатељима и када се пије и гости са њима; али одмах имамо негативне посљедице по здравље. И данас, већина болести савременог човјека долази од неуздржања, од некретања; заправо од духовне неактивности јер човјек може бити духовно раздијељен а то је заправо најопасније. Тамо гдје има духовне активности она ће учинити динамичним цио наш живот. Е видите, ако је човјек лијен тјелесно онда ни са његовим душевним животом нешто није у реду. Говорио је Свети Серафим Саровски “највећи гријех пред Богом је лијеност“. Из те лијености сваки мрак происходи. Ето дакле, уколико правилно то тумачимо, можемо говорити о посту као дисциплини, као вјежби, као духовном усавршавању; као духовном уздизању, савлађивању својих страсти, мрачних и негативних порива и прохтјева; али то није једина карактеристика поста. Пост је много садржајан, слојевит.“
“О посту, можемо говорити са стране одрицања, условно речено и са неке негативне стране. Ми се стварно нечега одричемо. Није нам све дозвољено. Ми се нечега лишавамо али знамо због кога и ради кога. И знамо смисао тога. И није то неко присилно лишавање него добровољно. Ништа у духовном животу не може бити присилно, нити по нечијем наговарању. Хришћанство јесте прије свега религија љубави, али и религија слободе, с тим што нашу слободу гледамо некако увијек кроз љубав. И то се у хришћанству негдје и поклапа. Није нам све дозвољено, али ако гледамо кроз љубав да чинимо добро, увијек смо слободни да чинимо добро. Дакле, можемо гледати и са те стране одрицања. Знамо због кога се одричемо. Због Онога, који је дошао у овај свијет и показао највећу љубав, кроз жртву за нас, који је ради нас људи и ради нашега спасења излио своју животворну крв на крсту – због Господа Исуса Христа који је примио добровољну жртву, смрт, за наше гријехе. То је она животворна смрт која заправо нас оживљава. Свети Апостол Павле, био је дубоко дирнут Христовом жртвом. Иначе, њега је Христова жртва привукла и од њега, као претходног гонитеља Христовог направила пријатеља Христовог, и апостола који се највише од свих апостола потрудио за проповијед Јеванђеља. И он каже: “Ако са Христом састрадавамо, а то је заправо пост хришћански, са Њиме се сараспињемо, Њиме ћемо и васкрснути.“ Дакле, ако имамо удјела у Његовим страдањима, а то је то лишавање, онда ћемо имати удјела и у Његовом Васкрсењу. Он ће нас, заправо, учинити учесницима свога Васкрсења, и не само Васкрсења него и своје вјечне славе која и долази кроз Васкрсење. И када уђемо у ту садржину нашег поста онда смо на правом путу и да схватимо шта је пост. Међутим, има још једна димензија због које се ми одричемо. Ми се одричемо и због наших ближњих. Гдје год има љубави има и одрицања. Замислите кога ће рецимо мајка, ако је породица сиромашна, прво да нахрани, себе или своје дијете. То наш народ најбоље зна када је било вријеме глади. Но то није најстрашније. Најстрашније је кад нестане љубави. То је пустош. А љубав све може да поднесе, да издржи и свему је наредна. Спремна је да све преброди и томе треба да се учимо у овим тешким временима. Прије свега, да се вратимо мало себи и да учинимо све да се успостави мир и љубав међу нама. Врло често имамо примјер да се препоручује пост и молитва за цијелу породицу, нарочито ако има неки велики проблем у породици, или једног члана који има велики проблем. Има много тих примјера, као што је дрога и друге пошасти савременог доба. И врло често наша дјеца су жртве манипулација. У тим случајевима оно што треба да ради породица, то су пост и молитва свих чланова породице. И то готово увијек има плода. Врло често имамо примјере да је само један члан породице побожан а да имамо велике проблеме у тој породици. Није добро да пости и да се Богу моли само један члан породице. А ако цијела породица почне и да пости и да се Богу моли онда ће сигурно бити Божијег благослова. Чак и ако тешкоће потрају, оне ће се лакше подносити, а оно што је најважније призваће Божију милост и Божију благодат и та ће породица духовно да цвјета. А гдје породица духовно цвјета биће свакога другога напретка у тој породици.
"Нажалост, имамо и других примјера. Ја не могу да схватим да се мајка и отац, који су подједнако родитељи, не моле за своју дјецу и своје потомство. То је нешто просто исконски урођено код свих. А и ако се моле, ако нису спремни да се жртвују, нема неке наде и помоћи. Бог слуша молитве и грешних и праведних, али ипак, много ће прије бити услишена молитва ако се приноси и жртва. Вјерујте, то је вјековно искуство. Тако је ако се приноси молитва, милостиња и жртва, а најдрагоцјенија жртва је управо пост, али пост са молитвом. Овај пост јесте дуготрајан, најважнији и што се тиче дисциплине доста је строг. По манастирима би требало, али не инсистирамо толико, ипак остављамо на савјест, да се пости све на води, осим суботе и недјеље, када се узима храна припремљена на уљу, осим велике суботе која је такође на води. Не једе се риба осим на Благовијести и Цвијети. Понеки празник може да се разријеши и да буде на уље. Може да се ублажава ако неко ради или је болестан. Пост јесте строг, међутим, треба да имамо у виду да су тешкоће више психичка ствар, и долазе од лоших навика. То су више менталне тешкоће, више него физиолошке, и од тих менталних тешкоћа и навика и тијело трпи. Међутим, иако је строг овај пост, у нашим црквеним богослужбеним књигама та дисциплина строгости у тјелесној храни скоро да се и не помиње. Колико је год она значајна и важна, то је само једна степеница. Шта је важно? Важан је духовни пост, значи да се оспособимо да се жртвујемо једни за друге, да чинимо милостињу једни према другима, да чинимо добро једни другима. И ево почиње пост, сјутра вече послије вечерње службе, (недјеља) имамо чин праштања и то је жртва. То је начин да савладамо себе, али не само ради форме да чинимо опроштај, али то онда нема значаја. Треба прије свега да сагледамо човјека и са оне позитивне стране, да отклонимо некако све оно што је негативно, да савладамо своје лоше пориве, лошу енергију према ближњем. Када опростимо једни другима, то и Бог благосиља и то је оно са чиме започињемо пост, али, са тиме треба да га и завршимо. Не можемо рећи “е сада постим, али када прође пост видјеће га он“. То су ужасни лоши, демонски пориви. И заправо пост нам говори како ми треба да живимо. Треба да се учимо од наших предака како да постимо. Није то било тако давно када је цијели народ строго постио. У неким записима нашао сам како је Карађорђе строго постио. Када је ишао са војском Карађорђе је заповиједао да војска пости, и свуда гдје је ратовао побиједио је. “Тада Срби пошћаху строго“ писало је у тим записима.“
“Овај пост се зове Велики пост али и Света четрдесетница, иако траје 49 дана, то јест седам недјеља. Света четрдесетница траје од Чистог понедјељка па до петка уочи Лазареве суботе. Тада се навршава четрдесет дана и то је Света четрдесетница, а послије од Лазареве суботе до Велике суботе, односно до Васкрсења је Велика недјеља. Света четрдесетница је једно усхођење, једно успињање од недјеље до недјеље кроз духовне љествице, да бисмо ушли у празничну атмосферу Велике недјеље. То је недјеља великих искупитељних дјела Божијих. И заправо цијело ово вријеме ми себе спремамо да уђемо у те празничне дане. Ту су и празници Великог петка, спремамо се за Велику суботу, али све су то већ празнични дани, јер су заиста Божански дани за оне људе који у њима активно учествују, прије свега у богослужењу, јер у те дане у нашим храмовима обављају се дуге службе у спомен страдања Христовог, у спомен великих дјела Божијих, дјела спасења и искупљења рода људског које је извршио Господ Исус Христос. Припремамо се да се поклонимо, постећи строго у тој посљедњој недјељи, Распећу и Страдању Христовом, смрти Христовој. Својом животворном смрћу Он је спасио нас од смртности и очишћује нас. То су предубоке тајне које само Господ својим Духом Светим и молитвама Светих нама може открити, иначе људски разум то не може схватити. Дакле, без Божије милости, Божије свјетлости и Божијег освећења немамо ту шта да тражимо. Ту се ум људски распиње и то је оно што нас препорађа. Јер, заправо када схватимо да учествујемо у тако величанственим догађајима и дјелима Божијим и да је наше тумачење увијек слабо, онда ће, уколико се Богу молимо и уколико имамо смјерности и смирења, да нас Бог просвијетли. И вишња премудрост, вјечни логос Божији, који се оваплотио и постао човјек ради нас и ради нашега спасења, Он је та мудрост која нас просвећује и од које ми примамо просвећење и мудрост. Заправо, ми постајемо причасници и Његовога живота и Његове мудрости. То су могућности свакога човјека. Човјек је Боголико биће, отворено биће, пријемчиво биће. И сад ћемо рећи за ШТА нас оспособљава пост. Пост, заправо, појачава ту нашу пријемчивост. Није иста пријемчивост сваког метала за електричну струју. Не проводе на исти начин струју алуминијум олово итд. Тако пост, духовни прије свега, заправо, појачава ту нашу пријемчивост да примимо Божију благодат, Божију милост. Вјерни људи од искона доживљавају пост као радост, пророк Исаија га назива и свијетлим. То је она посебна, необична мистична радост која обнавља наше биће. Кад почнемо једном да пијемо са тога извора онда се та жеђ стално обнавља. Каже се “када постиш намажи главу“, значи покажи радост и наоружај се дјелима милосрђа,“ бесједио је Владика Господин Јоаникије. У програму који је водио Миодраг Бели Ракоњац, учествовали су млађана Василиса Бојовић из Берана и гуслар Мијат Недовић.
