Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије служио је, на празник Ваведења Пресвете Богородице, у сриједу 4. децембра 2024. године, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Шудикова, који је прославио своју манастирску славу.

Преосвећеном Епископу је саслуживало свештенство и монаштво Епархије уз молитвено учешће вјерног народа, честитајући данашњи велики празник, а славу игуманији ове дивне свете обитељи.

„Овај празник је предображење Божјег благовољења, како се каже у тропару и пјесми данашње славе, предображење спасења рода људског гдје је кроз Пресвету Богородицу цијели домострој спасења цијелог свијета ушао у овај простор и овај свијет кроз лик Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа Који се из утробе Дјевине родио и постао једнак у свему нама људима, осим у гријеху. Узевши на себе цјелокупну природу творевине Божје и спојивши је са божанским, на цијелу вјечност сјединивши природу људску са божанском у својој личности, спасио је цјелокупни свијет“.

„Зато смо се ми окупили на данашњи празник, због смисла и циља нашњег живота. Једног дана, нити једног тренутка човјек није спреман да живи без смисла и циља свог живота. Нема снаге ни за обичан живот, ако нема у себи потврду онога што је наше назначење у овом свијету и у овом животу због чега смо се родили. Без обзира које нас спољашње околности задесиле, у каквом простору, средини живјели, на који начин то никад само по себи неће одредити наш карактер и нашу вјечну судбину. Наш карактер и нашу вјечну судбину ће одредити оно како се ми однесемо према околностима и догађајима, простору, средини гдје живимо и гдје нас је Господ поставио“, бесједио је Његово Преосвештенство.   

Владика је додао да само то наше одређење према томе, наш став, наше опредјељење одредиће наш карактер и нашу вјечиту судбину. 

„Много прича је Господ, које смо чули и сачуване су у Јеванђељу, које је говорио роду људском до данашњег дана, говоре само о томе, па и данашње Јеванђеље о Марији и Марти, не оно у шта смо се и у чему задесили, него оно за шта смо се у том тренутку опредјелили , то ће одредити нашу вјечну судбину. Од тог избора нам то зависи. Прошле недеље је била прича о богаташу и убогом Лазару, овај празник данашњи дан прича о Марији и Марти у Јеванђељу, али говори о истоме, не о богатству и сиромаштву, не о подвигу и неподвигу, говоре о пороку и о врлини, односно о нашем опредјељењу за једно или за друго. И кад је допао ада богаташ, и кад је видио да све оно на чему је заснивао свој живот и привилеговани друштвени статус који је уживао у свом животу на том богатству да му ту не помаже ништа, из кога је чак извлачио свој идентите ко је он у свом животу, завапио је Авраму праоцу и рекао: Помози ми у овим мукама, пошаљи ми тога Лазара, поново говорећи о Лазару као некоме ко је нижег ранга од њега, да му га пошаље да дође да му он олакша муке, да он дође да нешто за њега уради, заврши, јер је ту логику коју је стекао у земаљском животу, на сваки начин, покушава да преслика на небеску и духовну стварност, али то не ради“. 

„Лазар је тамо у слави и радости, Лазар није више онај убоги, презрени на којег богаташ ни главу на њега окренуо није и тиме га бацивши у ништавило и у непостојање, није чак имао никакав однос према њему, чак ни негативан да тиме потврди његово постојање, него каже ни главу на њега окретао није. А онда, опет, богаташ каже, кад види да му ту излаза нема: Пошаљи онда, опет, каже, пошаљи Лазара да каже мојој браћи да не западнуу ово у шта сам ја запао. Тиме можда и правдајући се: Не бих ја овдје запао да је имао неко да дође одавде и да ми каже како треба да живим да ме не би ова судбина задесила, поново покушавајући да се оправда. Онда му каже Аврам, који је исто био богат човјек као и он што је био богат, тај несретни и безимени богаташ коме Христос ни имена не спомиње; ако нису и не слушају Мојсија и пророке који су дошли да им указују и показују пут којим да иду, неће ни Лазар да се из мртвих врати и оде међу њима да им то каже, неће ни њега послушати, јер се више не ради о интелекту, нити о знању да ли они знају или не знају, него се ради о срцу, и о вољи да ли се то прихвата дубљим бићем својим и према томе се онда устројава цјелокупан наш живот и бивствовање мислено, вољно и дјелатно“, навео је Владика Методије. 
По његовим ријечима управо о томе казује данашњи празник гдје је Пресвета Богородица са три године, устрачавши уз све степенице Храма, показала да је претрчала овај живот.

„Ко други него Она засновала ни на чему на овом свијету своје постојање, него на томе, једној јединој ријечи коју је одговорила архангелу Гаврилу у своје вријеме: Ево слушкиње Божје, нека ми буде по ријечи твојој. То више није ствар интелекта и разума, то је ствар воље и срца, пристајања на оно што нам Господ говори, што смо чули и на овој светој Литургији, што смо прочитали сваки дан у Светом Писму, у дјелима Светих Отаца, у црквеним и светоотачким благочестивим књигама. И више није питање да ли знамо или не знамо, само је питање да ли смо ријешени да то прихватимо, узмемо на себе и кренемо кроз овај живот знајући да смо овдје странци, у пролазу, и на испиту како ћемо се понијети према свим оним животним околностима које нас у животу задесе. Вјечна судбина Лазарева и богаташева зависиле су, не од њиховог богатства и сиромаштва, које их је задесило, него да ли ће у богатству остати човјекољубив, милосрдан и саосјећајан човјек да не огруби према невољи другог, и да ли ће у сиромаштву остати трпељив и смирен, истрајно подносећи све невоље и околности животне које нам доноси овај живот и овај свијет“. 

„Од тога зависи вјечна судбина сваког од нас, као што је зависила и њима двојици. Нека нам Пресвета Богородица и овај дивни празник гдје она цијели свој живот је посветила само једноме и зато била изабрана, због Њене врлине и опредјељења да буде сасуд Несмјестивога самог Бога у утроби својој која се показала широм од небеса, јер се у Њој оваплотио Духом Светим сами Бог и постао човјек. то је донијело Њено опредјељење и то је одредило, не само Њену, него судбину цјелокупног људског рода и творевине. Њене молитве нека нас закриле, сачувају и учврсте све стопе, кораке наше на овом путу трновитом, зато и јечимо понекад, јер је трновит, није посут цвијећем и црвени стазама, него каменит, стрм, али пут којим су прошли сви наши преци Лазари и утабали га својим стопама, својом вољом, ријешеношћу, опредјељењем, светошћу и подвигом и показали једини пут који нас води у свјетлост и у живот у заједници са Богом“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки Методије.        

По заамвоној молитви освећени су славски колач и жито.