Јуче, на празник Светог Амфилохија Иконијског у Саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици служена је заупокојена архијерејска Литургија са четрдесетодневним поменом блаженопочившем Архиепископу цетињском Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију. Литуругију су служили Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникије, Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило, викарни Епископ диоклијски Методије и умировљени Епископ захумско-херцеговачки и приморски г. Атанасије са многобројним свештенством и свештеномонаштвом. Након Свете литургије служен је помен блаженопочившем Митрополиту Амфилохију у крипти Саборног храма, гдје не бесједио Епископ Кирило.

У име свештенства, по благослову Владике Јоаникија, обратио се отац радомир Никчевић, који је уз Митрополита прошао стазе новог косовског распећа:

“Ваша преосвештенства, Владико Јоаникије, Владико Атанасије, наш духовни учитељу, владике Кирило и Методије, браћо свештеници, оци, сестре монахиње. Владика Јоаникије ме позвао да нешто кажем. Ја не могу да говорим о његовој личности, иако сам био близу њега 30 – 40 година, али могу да говорим о једној његовој карактеристици, суштинској врлини, а то је однос према смрти.

То сам искусио са њим ’99. на Косову, када су нам УЧК укинули телефонске везе, струју и воду у манастиру, али смо срећом имали извор из којег смо пили. Онда су нас Италијани, кад се деси да је нека породица угрожена, звали да дођемо до њих да узмемо италијанску одјећу. Ми смо тако ишли код тих породица, већ знајући шта нас чека, да ћемо наравно негдје на путу бити заустављени. Имао сам неку слику у глави да ће да нас убију, па сам био и нервозан.

Тако кренемо, скинем мантију, скинем капу, сагнем се, а он се исправио, капа, крст, а ја му кажем: Владико можете ли мало да се раскомотите? Он одговори: Зашто, оче Рашо? Па Владико, чим изађемо из манастира у опасности смо, они ће да нас ухвате, онда смо готови, на шта он каже: Па шта? Па убиће нас.

Владика Атанасије зна, од Пећке Партријаршије до Метохије, до тог италијанског штаба, има 3 – 4 километра, а да се то пређе у то вријеме, било је практично немогућа мисија. Ја сам оставио троје дјеце код куће, мајка болесна, три сестре, одговорност. Препао сам се, признајем, и то озбиљно, али он каже: Благослов ти је, идеш. Кренемо и кажем му да ћемо погинути, а он ми каже: Па куд ће ти љепше него да овдје погинеш!

Да је била озбиљна ствар, била је. Они су нам бацили бомбу кад смо били на мосту, али бомба није експлодирала, а Владика је на то рекао: Оче Рашо, не пуче. Дошли смо до хотела Метохија и та породица је била спасена. То је тврда вјера нашег Митрополита, и оно што је отац Јустин испричао, и отац Баћо, како је умирао. Ја сам то видио прије 20 година, потпуно човјек спреман да погине за оно шта мисли и у шта вјерује. То је он. Хвала Богу, што је том вјером његовом, надахнут Владика Јоаникије, и сви ми овдје. Ја се надам да ћемо сви ми пред смрт бити охрабрени том његовом вјером и љубављу. Вјечан му спомен, и царство небеско.”

Владика будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске Јоаникије, као домаћин, поздравио све присутне ријечима:

“Часни оци, свештеници, сестре монахиње, браћо и сестре, цијењена породицо Радовић, нека свима буде на здравље овај данашњи окуп, што сте дошли да се помолимо за душу нашег блаженопочившег Митрополита, који сигурно, увјерени смо, одлази пред престо Божији да наступа са неба, и да ће на такав начин увијек бити са нама, да ћемо се око његовог гроба окупљати и убудуће.

То је нека наша утјеха зато што ће нас он уједињавати и даље, даваће нам снаге, јер је заслужио од Господа такву снагу, такву благодат. Таква је милост Божија која се пројављује на његовим угодницима.

Јесте ово велики губитак, требаће нам времена и снаге да се приберемо, да почненемо поново након овога губитка који нас је све потресао. Надали смо се да ће наш Ђедо још једно десетак година најмање да нас води, јер ко је њега могао стизати и пратити? Нико од нас. Био је бржи и издржљивији и полетнији од свих нас у својој осамдесет и којој години, али он је завшио своје војевање овдје на земљи, од почетка до краја војући против зла, против неправде, братомржње, против брозоморе. Треба запамтити неколико његовох израза и много тога што је говорио. Много тога нисмо разумјели најбоље, али ћемо касније, надамо се, јер тако велике личности док су међу нама не можемо  у свему разумјети. То долази касније, али све је то записано и драгоцјено, запамћено. Сад треба да наставимо његовим путем, али ево хвала Богу чине се први плодови. Имамо нову власт, не само нову што је побиједила на изборима, него нова прича, нови етос. Заправо је то онај стари заборављени етос, у новом изразу, стара прича у новој снази и љепоти, да садржи све оно што Црна Гора јесте, откад за њу знамо. Хвала свима, нек Вам Бог дарује, сваки Божији благослов. Амин.”

Извор: Митрополија црногорско-приморска