Предстојећи велики празник – Божић, слави се као успомена нанајсветије Рођење на земљи,па, иако је Васкрс празник над празницима, Божић и дани који су везани за њега препуни су лијепим вјерским обредима и народним обичајима. Зато је вријеме празновања Рождества Богомладенца Христа најљепши и најсвечанији периоду читавој календарској години.

Доласку Божића се сви радују, свечано празнично расположење почиње од Никољдана и траје неколико недјеља послије Божића. Припреми најрадоснијег дана, како пише у књизи "Веронаука у кући“, посвећене су, искључиво у српском народу, нарочито, три последње недеље пред Божић, за које наш народ има називе: Детињци, Материце и Оцеви, као и за дане уочи самог празника: Туциндан и Бадњидан“.

Топла благданска атмосфера која влада у кућама и породицама у сусрет Божићу - празнику радости, дјеце, дјетињства, родитељства, породице, праштања, уткива се у наше биће, постаје дио нашег непропадљивог трајања,као што су непропадљиве инераскидивеоне веза које се од родитеља предају дјеци, везујући тако прошлост и будућност, бивше и будуће нараштаје.

У сусрет празнику, своја сјећања напрослављање Божића у родним Бојиштима код Бијелог Поља,са нама је,овим малим Божићним записом,подијелио наш познати пјесник Благоје Баковић.

"За ову причу враћамо сказаљке пола века уназад. Бојишта, снег, планина, петролејка... Изобиље детињства. Мајка, тетка и стриц буде нас четворицу, идемо у Бадњаке. Напољу још није свануло, а већ је бело, од снега, од неке радости која је топла, иако је напољу цича. Топла је од неке неописиве и побожне свечаности, јер ми се чини, да нема места на нашем имању у Бојиштима, нема пропланка, нема ниједних јасала ни у једној штали, и ни у једноме нашем савардаку, нема ниједне сламарице, и ни једнога атома, простора и времена у ком се није родио Онај због Кога би се јутрос сваки церић из наше крчевине винуо до нивоа Бадњака. Идемо као кроз ону мећаву из Петра Кочића. Идемо опрезно, као кроз комунизам, знајући да радимо нешто јако велико и праведно. Као да ћемо из њихове шуме украсти наш Бадњак. Као да наша шума није наша. А наша је заиста, тога се добро сећам, била и остала само радост.

Сећам се како смо му прилазили. Само не знам откуд смо знали, а знали смо да, када га одаберемо, то више није храст, није биљка, није дрво. Први ивер кад одлети испод секире стављали смо у џеп. Њиме ћемо шарати чесницу. Руке су нам у рукавицама, не смемо га додиривати голим рукама. Не смемо га ни прескакати. Колико год да је дугачак, док му окресујемо гране, целом га дужином обиђемо. Не смемо га вући. Носимо га. По тој некој готово кућној митологији која је до Бојишта, Папратина и Шанчева стигла ко зна откуд и из ког предања и сазнања, највећи и најлепши узаслањали смо уз кућну стреху, њега ћемо ложити за Српску нову годину. Сећам се како смо их уносили ми мушкарци, са великим поштовањем погнути, у наручју држећи Бадњак као јагње улазили смо говорећи: "Добро вече и срећно вам Бадње вече! Све вам срећно и честито било!“, дочекивали би нас гласови оних који су нас засипали семенима свакаквог жита, ораха и лешника, и свега што треба да одржи род...и даље ређале би се жеље оне најнеопходније и најмилије за здравље, за радост, за срећу... Нама деци обично су наглашавали жеље да будемо здрави, да добро слушамо и још боље учимо. Опет, по тој митологији кућној, сви смо вечеривали са сламе прострте по поду.

Велика је то радост била. И остала. Али, одавде гледано, за оно доба та радост је била појачана осећајем да у свему томе радимо неки забрањен посао. Па, иако никада пред нама децом није говорено о томе ко је сеоски шпијун, о моменту његовог уласка у кућу, сазнавао сам по томе што се његовим доласком мења тема разговора, било шта да смо причали.

Ујутру мирбожемо се, једни вичу: "Христос се роди!“, други дочекују са: "Ваистину се роди!“, родитељска строгост олабави. Заживи нека топлина већа од уобичајене. Тамо негде неки далеки Витлејем, помиње се, а и у нашим јаслама шушка слама под телом Христа. Зауставља се време. Спаситељ је дошао да нас спасе. И није спасао, и неће спасити само нас, него спасао је и те слике које никада више неће проћи, и које, ево, улазе у ове реченице и у њихово бестелесно, непропадљиво трајање. Као што су и ушле у ову песму коју вам шаљем као прилог овом малом Божићном запису.

Благоје Баковић: ОНО МЕСТО

Кроз мирис нашег глога
И таму Јабучке Горе ми
Први пут сретох Бога
У ране оне зоре ми

У небу беше плав
У боровњаку модар
У мравињаку мрав
У мени свеж и бодар

Док још не беше у Сину
Детаљи шумски сви су се
Дизали одавде у висину
Ка Теби млади Исусе

Док још не беше у ранама
И не изневерен од њуди
Љуљаше ветар гранама
У благој јутарњој студи

И сад понекад у зору
Док гледам Твоју фреску
Листам Јабучку Гору
Отварам драгу свеску

И тражим оно место
На коме све се кодира
Као волшебни престо
Првог и страшног додира