У организацији Епархије будимљанско-никшићке и манастира Рождества Пресвете Богородице у Петровићима - Бањани код Никшића, у понедјељак 15.децембра 2014.године, у манастирском Црквено-народном дому, представљена је монографија „Манастир Косијерево“, аутора мр Чедомира Зена Поповића.
У представљању монографије "Манастир Косијерево“ учествовао је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникијe. Он је честитао аутору на оствареном подухвату за који је било потребно уложити огромно знање и труд, а нарочито велику љубав према манастиру Косијереву и својој Светој Цркви.
Владика је подсјетио да древна косијеревска светиња сеже у најдубље вјекове хришћанске историје. Према предању, манастир Косијерево се везује за Светог цара Константина и Немањиће, па, ипак, писана историја овог светилишта датира, тек, из каснијих времена.
"Међутим, ова књига шири видике свих нас, па и оних који су читали и писали о манастиру Косијереву, она га ставља у шири контекст предања, памћења и светиња у старој Херцеговини, укорјењује га у нашој духовној баштини, назначује његову изузетну улогу и значење међу осталим светињама и светилиштима источне Херцеговине“, казао је Преосвећени Епископ Г. Јоаникије.
Дијелећи судбину свог народа Манастир је више пута страдао, трпио пљачке, разарања и пустошења, нарочито, под Турцима, али је црква, иначе посвећена Рођењу Пресвете Богородице, опстајала.
"До темеља је, нажалост, порушена од хришћанске крсташке војске почетком 20. в., отприлике у исто вријеме када је срушена и Његошева капела на Ловћену. Није случајно што су изабране баш те двије светиње. Највећу заслугу за њихову обнову, морамо то истаћи, поред свих других заслужних, има Митрополит Гаврило Дожић, потоњи Патријарх српски, а велика подршка у обнови ове светиње је и блаженопочившег краља, ослободиоца и мученика, Александра“, рекао је Његово Преосвештенство.
Монашки живот у манастиру Косијереву није прекидан од краја 16. вијека до данашњих дана. Судбину народа, заједно са манастирским здањима, дијелили су и монаси, страдајући од Турака, али много више, нажалост, од братске руке.
"У 19. вијеку чувени игуман манастира Косијерево Теодосије Мишковић на превару је уморен у Мостару. Монаси Дамјан Томић, такође игуман и Теофан Пејатовић пострадали су на звјерски начин од братске руке, бачени су у јаму. Њихове кости још нијесу пронађене, па је, дакле, овај манастир и на тај начин дијелио судбину свог народа“, истакао је Преосвећени Епископ.
"Херцеговачки манастири", према ријечима др Горана Комара, "стоје обасјани великом славом и заслугом, али са мало писаних споменика. Из тог разлога аутор ове монографије мр Чедомир Зено Поповић је имао велики напор да сабере и пружи документа, али, несумњиво, и огромно задовољство да се бави изучавањем хода светог братства косијеревског, чији је корак зачет на тлу првих вјекова Христовог доба“, оцијенио је др Горан Комар.
"Велики дио манастира и црквених стрина Захумске епископије датиран је у претурско доба, али је њихова обнова започета у 16. вијеку. Манастир Свете Тројице у Пљевљима, Тврдош, Косијерево, Добрићево, Завала, Житомислић биће обнављани и ова област источне Херцеговине, од Попова до долине Дрине, израшће у средиште обнове цјелокупне Српске цркве. То је област која је, као и у средњем вијеку, остала средиштем преписивачке дјелатности и умјетничког стваралаштва српског народа. Она у том времену преузима улогу Пећке патријаршије“, нагласио је Комар, напомињући да је Бока помагала православне манастире у Далмацији и Херцеговини. Опоруке српских Бокеља из новског краја дотицале су се скоро свих средишта Православне Цркве на простору Старе Херцеговине. У том контексту и манастир Косијерево посједује имања у Боки Которској, тачније у средишњем дијелу Боке у селу Ратишевина и сада се воде разговори на повраћају тих имања манастиру Косијерево.
Историчар проф. Мирко Перовић је казао да ова књига, осим што је дјело духовног и вјерског карактера, спада и у историјску литературу. У току израде аутор је користио близу 60 библиографских јединица, десетине часописа, те много архивске грађе из архива Црне Горе и Босне и Херцеговине.
"Почетне странице књиге везане су за прве трагове хришћанства у долини ријеке Требишњице, гдје су, осим ове наше старе косијеревске лавре, описани и други вјерски објекти из средњег вијека. У другом и трећем поглављу приказана је историја Манастира од његовог настанка, које, по већини извора, везујемо за 14. вијек, па све до 20. вијека, са посебним акцентом на паљевине, пљачке, страдања и пустошења кроз период турске окупације, а затим и његову обнову 1933“.
"Треба поменути да је манастир Косијерево дуго времена био љечилиште и да је увијек пружао уточиште „гладном и жедном, голом и босом“. Све више болесних је долазило у манастир послије 1884. када су мошти Светог Арсенија Сремца донесене из манастира Ждребаоника, за које се вјерује да су чудотворне. Приликом освештања Манастира 1933. званична државна делегација Краљевине Југославије донијела је из манастира Жиче стопало Светог апостола Луке и положили га у манастир Косијерево“, навео је Перовић.
Иако се не налази на важним путевима и правцима, ова светиња је често посјећивана и од највећих црквених великодостојника, као што су Патријарх пећки Јован Кантул, Арсеније IV Јовановић Шакабента, Гаврило Дожић, Патријарх Герман и потоњи до сада Патријарх српски Г. Павле.
Одрекавши се хонорара и било какаве материјалне надокнаде од књиге у корист манастира Косијерево аутор је вече промоције искористио да захвали бројним сарадницима и консултантима који су дали значајан допринос у настајању овог дјела, а ова књига свјетлост дана не би угледала да није било подршке и материјалне помоћи остале "братије христјана“.
Чедомир Поповић је рођен у Косијереву. Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду – група за археологију, а магистрирао на Свеучилишту у Загребу. Учесник је потоњег Отаџбинско-одбрамбеног рата 1991-1995, те носилац Ордена "Милоша Обилића“. Указом високог представника за Босну и Херцеговину Педија Ешдауна Чедомир Поповић је био лишен елементарних људских права, сем права на живот. У таквој безизлазној ситуацији, без права на рад и пензију, аутор се уз несебичну помоћ Владике Јоаникија вратио својим коријенима – манастиру Косијереву као својеврсном интелектуалном и духовном уточишту.
