На празник Светог Николаја Архиепископа мирликијског чудотворца, 19. децембра 2014, Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, служио је Свету архијерејску литургију са свештенством и свештеномонаштвом наше епархије, у манастиру Никољац.
Слово поуке послије причешћа вјерника Владика Јоаникије је започео ријечима: "Ко ти Спасе ризу раздра“, осврћући се на назив једне сцене која је насликана у никољачком олтару.
"А на њој је насликан Свети Атанасије Александријски, Светитељ са почетка 4. вијека, који је имао виђење Христа као дјечака, са раздртим поцијепаним ризама на себи. Видио је дакле Христа у великом понижењу. Тај мотив се врло често слика и то најчешће у олтару, а он представља једно велико искушење, које је црква претрпјела баш у вријеме Светога Николаја Мирликијског Чудотворца. Наиме, у доба цара Константина, када је црква добила слободу, што је била велика радост, појавила су се и велика искушења.
"Црква је водила борбу пуна три вијека не само због тога што је била гоњена од власти Римске империје, него је водила и идејну борбу са незнабожачком философијом, са незнабожачким култовима. И свакако, у грчко-римском свијету било је разних вјетрова од онога паганства, од онога старог античког насљеђа, и није могла да буде поштеђена од разних утицаја. Шта је радила црква? Она је одабирала оно што је било добро и позитивно, јер много тога има доброга и лијепога, и узвишенога у античкој књижевности, философији, умјетности и то је Црква уз сав опрез прихватала. Такође, вребала је опасност са друге стране да се црква, њена мисао и вјера помијешају са разним утицајима и да више разлике нема. И управо за вријеме слободе ти утицаји као да добише нови замах, јер се црква отворила према свијету. Наравно, она није измијенила ни своју мисију ни своју суштину, али је то био и њен задатак – да се отвори према свијету. Поједини су то погрешно схватили, као што је био безбожни Арије. То је онај који је раздрао ризу Христову. Био је веома интелигентан, образован, талентован али нажалост, што би рекао наш народ наопако насађен, као што алатка, када је добро не употребљавамо она може да донесе повреде. Тако и образовање јесте корисно, али зависи увијек у ком правцу ће да оде, и на шта ће то да изиђе. Ето дакле, у то вријеме повео је са Аријем и аријанцима велику борбу велики учитељ цркве Свети Атанасије Александријски, веома образован, дубокоуман, побожан, ученик Светога Антонија. А Свети Николај такође је водио борбу са аријанством, али није познато да је много полемисао."
"Он је био на првом Васељенском сабору, гдје је осуђено аријанство као опака јерес, чији се неки репови појављују до дана данашњег. А он је заправо унижавао Биће Христово, Личност Христову и Његово дјело, сводио га на једну од божанских сила. А ми исповиједамо увијек да је Син раван Оцу, - јединство, једносуштност и исто достојанство сва три Лица Свете Тројице, Оца , Сина и Светога Духа. И то упоређујемо – као што отац има сина на земљи, - отац има мјесто по части али је син истога бића исте части и достојанства, као и отац. И ни у чему није мањи, а чак, сваки отац жели да његов син буде раван са њиме или да буде још већи, само што треба да дође вријеме за то."
"Ето, драга браћо и сестре, била су таква искушења. Али која је била улога Светога Николаја у то вријеме? Он је био човјек пун Духа и силе, и мудрости духовне, њему нису биле потребне многе ријечи. Било је таквих Светитеља који су излазили "на црту“ тим ученим философима, који су оповргавали хришћанство. Светитељи од којих неки нису били посебно учени, док други јесу изузетно, као што су били Свети Атанасије или Свети Василије Велики. Суштина није у томе колико је човјек образован, него какав је квалитет вјере. Поједини Светитељи, то читамо у житијима Светих, том истинитом предању, излазили су „на црту“ тим ученим људима незнабошцима, јеретицима, и наравно нису се могли борити са њима оним превиспреним ријечима, али су се могли борити оним простим ријечима које су имале Духа и Силе“, бесједио је Владика и подсјетио на примјер када је један од светитеља полемишући рекао незнабошцу "умукни“, послије чега овај вије није могао да проговори."
"Јер је Дух Божији свезао овога, по ријечи Светитеља Божијег, да не може више ни да проговори. Тиме се", бесједио је Владика, "показала права истинита вјера."
"Такав је био и Свети Николај, човјек Духа и Силе, човјек који свједочи вјеру својим животом. Зато га је Бог, због његовог смирења, кротости, молитвености, љубави и доброте, обдарио превеликим чудесима, која је чинио и за вријеме свога земаљскога живота, као наш Свети Василије Острошки. Имамо ми таквих светитеља ... Свети Стефан Дечански, Свети Наум Охридски, Свети Јоаникије Девички... Бог одабере кога Он хоће, тако је Бог међу многим Светитељима одабрао Светог оца Николаја, којем је дао силу чудотворства, истине, мудрости. Али највише је познат као велики Чудотворац и за вријеме свога земаљскога живота, а нарочито послије свога упокојења, односно прослављења, јер Светитељи Божији, они са кончином земаљскога живота, улазе у нови живот у Христу Исусу. Њихова биографија не престаје са даном њихове земаљске кончине, него се само наставља, и то свијетлим словима се пише кроз сву историју. Тако се и житије Светога оца нашега Николаја пише до дана данашњег, и тако ће бити до краја свијета и вијека, јер је живи Светац Божији. Велики заступник, велики покровитељ цијеле цркве, молитвеник за све хришћане, брзи помоћних, покровитељ овога Светога храма“, бесједио је Владика.
Он је казао да се црква у Никољцу постепено обнавља, али да би заблистала у пуном сјају, потребна је већа сарадња и разумијевање од власти и Завода за заштиту споменика. Владика је похвалио бригу нашег народа за ову светињу, али је упозорио на једну велику небригу и примитивизам, због изградње гробова уз саму цркву.
"Који би то народ дозволио да оваква једна средњовјековна светиња, оваква знаменита црква буде притиснута гробљем? Ту су и наши преци погријешили и није се водило рачуна како је требало кад је оваква светиња у питању. И морам да вам кажем, драга браћо и сестре, имамо неко разумијевање државе за то. Поштујемо свачији гроб, али никоме не служи на част ко је гроб призидао уз цркву, уз олтар.Па да се мало уразумимо и да дођемо к себи, па да макар једно два три метра измјестимо и ослободимо простор око цркве. Манастир Никољац није гробљанска црква, а ми смо од њега направили гробљанску цркву, понизили смо своју светињу. Морамо да будемо свјесни тога, и да се сви заједно покајемо због тога. Свима је то кривица на нашу савјест, али ево хвала Богу, црква је у много чему обновљена, али не можемо је обновити, док се не заштите њени темељи, јер је јужна страна већ почела да пуца. То је зато што су гробови призидани уз цркву, па улази вода у темеље и подлокава их, и може ова светиња да се сруши због тога. И не служи никоме на част, било да је владика, или свештеник било да је добротрвор цркве, који је призидао гроб уз цркву“, бесједио је владика.
Он је најавио да ће ускоро бити штампана монографија ове древне светиње, за коју је откривено да је настала много раније него што се до сада претпостављало.
"Ето то је резултат рада наше црквене општине и свештенства, који су успоставили добре контакте са умним и писменим људима и институцијама у Црној Гори и у Србији. И овдје треба да се саберу људи од знања, струке и од разумијевања, и хвала Богу ускоро ћете имати монографију и то ће бити веома драгоцјено и за наш народ и за нашу науку. Много штошта ће и наша наука добити са том монографијом. Научници, који су изучавали ову светињу у новије вријеме, утврдили су да је она настала једно 100 година прије него што се до сада говорило, већ негдје од краја владавине Немањића и Лазаревића. Много лијепих ствари се догодило у Бијелом Пољу, као што смо у своје вријеме морали цркву Светог Петра и Павла, која је била поџамијана, да је вратимо у њену првобитну функцију, и сто година је трајало то враћање“, казао је владика и додао да имамо много икона и драгоцјености које нису заштићене јер немамо ризницу, а не дамо да оне оду из Бијелог Поља.
Владика је честитао славу свим вјерницима који славе Никољдан и позвао их да чешће долазе у цркву, објашњавајући шта значи ићи у цркву.
"Ићи у цркву – значи доћи на Свету службу, јер Хришћанин се зато крштава да би постао учесник велике заједнице цркве Божије, великога сабора црквенога, заједнице литургијске. То треба сваки Хришћанин да има на уму и тако да чини“, бесједио је владика Јоаникије.
Отац Иван Радовић, свештеник из Канаде, је поводом храмовне славе цркви Светог Николе даривао свете сасуде.
Манастир Никољац је посвећен овом великом светитељу Цркве Христове, а по предању је задужбина Немањића из 14. вијека. Током 16. вијека у Манастиру је била развијена жива преписивачка дјелатност, тако да данас у цркви Светог Николе постоји једна од највећих црквених библиотека на нашим просторима, као и богата ризница од преко тридесет вриједних икона и других црквених предмета.
