Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је, у суботу 8. септембра, Свету Архијерејску заупокојену Литургију у манастиру Светог апостола Луке у Жупи никшићкој, поводом четрдесет дана од упокојења протојереја-ставрофора Алексе Павловића, свештеника у пензији архијерејског намјесништва никшићког.

Преосвећеном Владици Јоаникију у Светој заупокојеној Литургији и помену саслуживало је бројно свештенство и свештеномонаштво Епархије будимљанско-никшићке и Митрополије црногорско-приморске, а молитвеном сабрању за покој душе протојереја-ставрофора Алексе Павловића присуствовали су, поред чланова његове породице и родбине, бројни пријатељи овог, у народу веома цијењеног и омиљеног, свештеника.

На честити, хришћански животни пут проте Алексе, чија је предана служба Богу и Цркви Божијој трајала четрдесет година осврнуо се Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, док је пригодну бесједу одржао јереј Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки.

“Сабрали смо се данас, драга браћо и сестре, да одслужимо ову службу Божију и да се сјетимо слуге Божијег протојереја-ставрофора Алексе Павловића, човјека о чијем богатом и често мукотрпном животу би се могле испричати многе приче. Доста тога је већ речено, а оно што је, по мишљењу свих нас, обиљежило животни пут проте Алексе и што би се могло исказати у једној ријечи јесте његова искреност“, истакао је свештеник Јокић.

Он је подсјетио да је протојереј-ставрофор Алекса Павловић рођен у Старом селу у Жупи Никшићкој, коју је, након завршене основне школе, напустио и отишао у Призрен, гдје је учио Богословију. Службовао је у Пиви и Пивском манастиру, а потом у никшићкој Саборној цркви Светог Василија Острошког. Гдје год га је водила животна стаза, прота Алекса је, према ријечима јереја Слободана Јокића, био искрен, отворен и срдачан са људима.

“Искрен је био, прије свега, према Богу, према људима, колегама свештеницима, према својој породици, народу. Увијек искрен и отворен. Понекад ту искреност нијесмо разумјели, некад нас је и бољела, али смо је цијенили, јер је такав био наш прота, слуга Божији који није хтио ништа да сакрије. Искрен је био и према животу током своје болести, искрен док је градио и уграђивао се у ону цркву на Лукавици, планинску љепотицу како је звао. У свему искрен и поштен, а највише искрен био је према народу, зато га је народ волио и цијенио, зато је и понио име народни поп, што нимало није лако, ни једноставно постићи“.

“Ријетки су, посљедњих година, људи који воле сјести и попричати са другима, као што је волио прота Алекса. Са њим смо могли, увијек, људски поразговарати, па и попити и посвађати се, а колико год да смо се свађали један пут више бисмо се мирили. Није волио неискреност, цијенио је кад људи говоре оно што мисле, јер је и сам такав био. Умио је да прашта, а умио је и да тражи опроштај од човјека, да тражи, прије свега, опроштај од Бога. Оно што је још важније знао је и хтио да опрости. Таквог га знамо и познајемо, таквог ћемо га упамтити, таквог ћемо га се сјећати и сјећамо га се свих ових дана од када нас је напустио. Чини ми се да ниједан дан не прође, а да не поменемо нашег драгог проту кроз неку његову шалу, причу, догодовштину које је умио да исприча на његов простодушан и духовит начин“, казао је отац Слободан.

Након Литургије одслужен је четрдесетодневни помен новопрестављеном слузи Божијем протојереју-ставрофору Алекси Павловићу. На личност овог честитог, народског свештеника, човјека чистог и великог срца, подсјетио је протојереј-ставрофор Радојица Божовић, парох улцињски, који је био кум проте Алексе и његов школски друг током школовања у Призренској богословији.

“Сваки човјек памти ликове драгих и милих особа, јер их у свом срцу похрани и ту их чува. Тако ће и лик проте Алексе, мог драгог кума и брата, бити похрањен у мом, а вјерујем и у срцима вашим, срцима његових бројних пријатеља и парохијана. Биће упамћен као диван и мио човјек који није знао, нити је желио да се претвара, јер није био лицемјеран као фарисеји. Ко је препознавао и цијенио ту његову искреност задобијао је нашег драгог проту не само као пријатеља већ и као брата за сва времена. Страдао је прота Алекса у свом животу, био на неки начин патеник, јер се опредијелио за истину и правду, а ко хоће праведно да живује на овом свијету он мора страдати и бити мученик“.

“Истином и правдом је руковођен, јер је поникао у једној дивној породици. Отхранила га је честита мајка Јованка, саставила са људима и упутила на прави пут. Драга браћо и сестре, Господ је рекао: “Ето, ја вас шаљем као овце међу вукове“, и та борба људи, који су по Христу представљени као овце, њихова борба са вуковима је унапријед изгубљена. Међутим, Господ није оставио своје следбенике без оружја, већ их је наоружао оружјем Божијим, јер каже Господ: “Обуците се у свеоружје Божије“, “Узмите штит вјере“ “И кацигу спасења“ и “Мач духовни који је ријеч Божија“. То оружје Божије јесу вјера, нада, љубав, трпљење, причешће да би се праведници борили против зла, сатане, гријеха и мрака у овом свијету и да би проповиједали врлину, доброту и љубав међу људима. Уважени прота Алекса се, колико је то било у његовој моћи, трудио у оном злом времену, трудио и усправан дошао до конца свог живота. Наравно, било је посртања и падова, али увијек је устајао и, у тим страдањима, настављао да се бори, достојно носећи своје име, име своје породице и часно име свештеника“, поручио је протојереј-ставрофор Радојица Божовић.

У име Одбора за изградњу храма Светог пророка Илије на планини Лукавици, у чијој градњи је, несебично и од срца, учествовао покојни протојереј-ставрофор Алекса Павловић, обратио се инж. Радован Радовић.

“Прошло је четрдесет дана од како сам присуствовао једном од најљепших испраћаја на вјечни пут, уз Архијерејску Литургију и опроштајне бесједе, а данас, ево, и овој Литургији и помену, који је наш прота, заиста, заслужио. Четрдесет година је ревновао у служби Богу и брижећи о народу, описмењавао, исправљао, враћао на прави пут, бринуо о душама посрнулих, о повјереним му црквама и манастирима, носећи часно мантију, крст и чин презвитера, свештеника и протојереја-ставрофора. Прије четрдесет дана на Лукавици честитао сам му 64. рођендан, не мирећи се са тим да га је два дана прије Светог Илије смрт уграбила, да није са нама и да нам неће узвратити здравицу. Тек данас прихватамо ту сурову истину да смо остали, без физичког присуства, нашег уваженог проте, свјесни да се неће појавити с оним његовим широким осмјехом и топлином душе, да нас благослови, савјетује, поучи и опрости“.

“Њега живот није миловао но челичио да у најтежем времену, а за њега није било лаког времена, остане усправан као храст, стабилан као камен станац, непоколебљив, одан вјери и традицији, свом коријену, језику, изворним вриједностима. Био је противник неслоге, неистине и достојан свог мјеста; посједовао је доброту, искричаву мудрост и памћење, милост и отреситост, енергију коју је преносио на нас, на људе и браћу у којима је тражио и препознавао пријатеље и њихову душу. Иако нарушеног здравља, посебно је ревновао у току изградње цркве Светог Илије на Лукавици гдје је био и прота и радник и помоћник и слуга Божији и свима нама. Никада се није уморио од рада на Лукавици, она је на њега дјеловала очаравајуће и изљечитељски. О свему је брижио, сабирајући људе и добротворе, јер је волио да се ради. У служењу Господу нашао је снаге и да обиђе Свету земљу и прође Христовим страдалним стопама. Био је прота Алекса прави човјек из народа, прави домаћин и народни поп, стигао је да крсти, вјенча и опоје, стигао на саборе по свим нашим просторима. Његово неограничено прегалаштво, жртва, доброта, љубав биће, вјерујем, уписани на небеском своду. Бројна његова породица, дјеца и унучад, којој је посветио много пажње и труда, треба да су поносни што су имали оваквог оца и дједа, попадија Зорка мужа, а ми треба да смо срећни што смо га познавали, пријатељевали са њим и радосни ако нам је, макар нешто, врлинско од њега прионуло“, закључио је Радован Радовић.