Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, служио је у четвртак 6. јуна 2013, на празник Преподобног Симеона Дивногорца, са бројним свештенством и монаштвом Епархије будимљанско-никшићке и Митрополије црногорско-приморске Свету Архијерејску Литургију у храму Светог архангела Михаила у Приградини у Бањанима.
Након Литургије, на гробљу у Приградини одслужен је парастос, поводом четрдесетодневног помена новопрестављеног слуге Божијег Млађана Мићовића, некадашњег правног заступника и члана савјета Митрополије црногорско-приморске, иначе, брата Преосвећеног Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија.
Помен је служило више свештенослужитеља Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке: протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, протојереј-ставрофор Радомир Никчевић, протојереј-ставрофор Драган Крушић, протојереј-ставрофор Драган Станишић, јереји Предраг Шћепановић, Јован Пламенац, Миливоје Јововић, Бранко Вујачић, Мијаило Бацковић, свештеници Остоја Кнежевић, Мирко Вукотић, Раденко Копривица, те јеромонах Арсеније, игуман манастира Косијерево.
Члановима породице блаженопочившег Млађана Мићовића, родбини и пријатељима, окупљеним у молитвеном сабрању, ријечима бесједе обратио се протојереј-ставрофор Радомир Никчевић.
“Ако људски живот посматрамо у огледалу Христовог лика и карактеришемо их онако како их је Господ у Јеванђељу и кроз Јеванђеље Своје карактерисао, ми видимо да Он Јевреје, фарисеје, као данас што смо читали у Светом писму, старозавјетне свештенике, изобличавао, а с друге стране ријетко када похваљује човјека. А кад похвали и кога похвали Господ? Оне у којима нађе тврду вјеру, похвали Натанаила, похвали га као човјека у коме нема лукавства. Ако Господ наш Творац сматра да је, на тај начин, таквог човјека потребно похвалити, онда и ми данас морамо да кажемо да је са нама живио човјек у коме није било лукавства. Млађен је наш брат који је с нама поживио, који је био узор свима нама и свештеницима и епископима у ономе што је говорио и тврдио“.
“Био је један од ријетких људи који је испунио Христову заповијест, јер кад би га питали за мишљење он би га казао и стајао иза свог мишљења чврсто, читавим својим бићем. Зато је велики дар свима нама био који смо са њим живјели и који смо од њега много научили, прије свега, дар за породицу, јер је он био узоран брат, узоран супруг, отац, човјек који је изнио оно што мало ко може понијети без роптања. Размишљајући ових четрдесет дана, молећи се Богу за мог кума, питао сам се зашто је то морало бити и зашто је морало да се деси ономе који је најбољи од нас, а одговор се онда открива у служби. У молитви нам се открива да онај који је најбољи највеће бреме мора да изнесе, он је на земљи тражио правду Божију и морао је на плећима да је изнесе. Зато је и добио тешку болест да би се провјерило да ли ће зароптати и није се поколебао. То зна његова породица и ми који смо били поред њега“, казао је у надгробној бесједи о. Радомир.
