Светом Литургијом, која је у недјељу, 22. јула служена на темељима цркве у изградњи, посвећене Пресветој Богородици Тројеручици у Кличеву код Никшића, прослављена храмовна слава будуће светиње.

Литургију је служио јереј Велимир Јововић, парох страшевски и старотребјешко-кличевски, а богослужењу и прослављању храмовне славе присуствовао је вјерни народ Кличева, највећег приградског насеља у никшићкој општини. Пригодном бесједом сабранима се обратио свештеник Јововић, осврнувши се на причу из прочитаног Светог Јеванђеља о једном од бројних чудеса која је Господ Исус Христос чинио овдје на земљи, исцијеливши ону двојицу људи слијепих од рођења.
“Чули смо, драга браћо и сестре, како је овој двојици слијепих, када су завапили из срца и из душе, Бог помогао, али шта је Господ тражио од њих прије него им је помогао? Тражио је да имају вјеру, питајући их да ли вјерују да Он може учинити њихово исцјељење. Ове ријечи Његове схватимо као свемоћ Божију, али Господ испитује вољу и моћ људску, па када су ова два искрена човјека рекла: “Да Господе, ми знамо да си Ти дошао ради тога да помогнеш нама људима и знамо да ће то бити тако“, они прогледаше одмах. Видите, браћо и сестре, на основу чега бива чудо Божије и ко се удостојава Божијег чуда – онај ко са искреном вјером, надом, љубављу и молитвом прилази Богу њему Бог даје и нема у Јеванђељу, колико је записано, случајева да је Господ исцјељивао људе, а само је то и чинио, да од људи није тражио вјеру; али тамо гдје вјере нема све је узалуд“, казао је отац Велимир.

Надлежни парох је у својој бесједи истакао да на земљи постоје двије врсте људске, једна су они људи који живе по Богу, са Богом и у Богу, који се труде, јер су свјесни своје грешности и моле се Богу читавог живота да им Господ буде у помоћи, да их оплемени, да из њиховог срца ишчупа зло и гријех, а усади сваку врлину и вољу на чињење добрих дјела. Други сој, према ријечима свештеника Јововића, су они за које Господ каже да су самоувјерени праведници, а то су они којима не треба ни брат, ни сестра, ни другарска, ни комшијска рука. Само су они најбољи, јер, заправо, служе демону у њиховим главама и њиховим мислима.

“Молимо се сваког трена свог живота да будемо причасници благодати Божије, да будемо људи који ће имати вјеру у Бога живог, да будемо људи који неће сумњати у Њега, да будемо људи који ће се молити и за браћу нашу, за све људе, да их Бог окрене на прави пут, да у њима више не буде зла, да отворе очи срца свог и да, видећи силу Божију која је стварна, истинска, признају је и унесу у срце своје. Ми смо прије двије године намјерили да, уз помоћ Бога, на овом светом мјесту направимо цркву, али треба да знамо да се црква никад без искушења није утемељивала, ни градила. “Без муке се сабља не сакова“, без муке се црква не сагради; потребно је да се и ми сами калимо кроз искушења, да се калимо и спознајемо своју људску немоћ, јер ништа не можемо урадити без Божије помоћи. Ми ћемо ову нашу цркву овдје направити само ако будемо истински вјеровали у Господа, ако Господу и Мајци Божијој кажемо: Нека буде по милости и вољи Вашој!“, бесједио је јереј Велимир Јововић.

Он је подсјетио на пут који је икона Пресвете Богородице Тројеручице прешла да би стигла у наш народ и постала најпоштованија српска икона пред којом се многа чуда догађају.

“Икона Богородице Тројеручице, према предању, припада нерукотвореним иконама или оним иконама које је иконописао Свети јеванђелист и апостол Лука. У вријеме појављивања иконоборства, почетком 8. вијека, један од највећих противника ове јереси био је Јован Дамаскин. Он је икону Пресвете Богородице држао као своје лично духовно и материјално благо. Одсјечена му је десна рука зато што је писао против иконоборства. Када је ушао у своју ћелију, Јован Дамаскин је завапио мајци Божијој, молио се дуго пред њеном иконом да му исцијели руку. А онда се чудо, заиста, и догодило, Пресвета Богородица је проговорила са иконе и рекла му да ће рука његова бити здрава, али да не одустане да пише о поштовању светих икона. Иконоборци су тврдили да се иконама не треба поклањати, цјеливати их и давати им част, него их треба уништавати, а само мишљу својом приносити почаст Богу. Међутим, није тако, није таква била воља Божија. Поклањајући се иконама, љубећи их, прилазећи им са поштовањем, ми се не клањамо материји од које је икона направљена, него се, преко лика који је насликан на икони, ми клањамо оном прволику Који је у Царству Божијем, лику Бога живог, мајке Божије или Божијих светитеља“.

“Свети Јован је и послије овог догађаја био велики бранитељ икона, велики бранитељ православља и правовјерја. Отишао је у манастир Светог Саве Освећеног у палестинској пустињи. Када је чуо да је Свети Сава Освећени, који је живио двјеста година прије њега, завјештао да се онај штап и она икона Млекопитатељница чудотворна Богородица, предају једном младом царевићу, принцу из неке далеке земље, то је, знамо, био наш Свети Сава, који је 1217. године дошао у обитељ Светог Саве Освећеног, онда је и Свети Јован Дамаскин дао у завјештање да се, са штапом и чудотворном Млекопитатељницом, преда и ова икона. Тако је она доспјела у наш народ, доспјела у манастир Хиландар, а у вријеме цара Душана 1347. године донесена је у Србију“, рекао је свештеник Јововић, напомињући да је икона, потом, чудесним путевима Господњим, узмичући пред турском похаром у 15. вијеку, на магарету опет стигла до Хиландара, гдје се и данас налази и поштује као игуманија ове свете обитељи.

“Сви који су били у Хиландару знају да свако ко уђе у хиландарску цркву поклања се мајци Божијој. Игуман и сва братија и сви ми који долазимо прво се приклањамо лику мајке Божије да нас она благослови. Кад знамо какву силу и какав историјски значај за наш народ има ова чудотворна икона, одлучили смо да јој, уз помоћ Бога, на овом мјесту подигнемо цркву. И биће црква, ако Бог да, велељепна црква, само треба, драга браћо и сестре, драга дјечице, да се Богу молимо, да будемо искрени пред Богом својим срцем и душом својом, да се трудимо гријехе да искорјењујемо, да дозволимо благодати Божијој да буде са нама, а онда ће Бог дати све што је добро и потребно за нас. Подари нам Господе, и свим људима земаљским, све оно што је добро, а добро си Ти, Господе“, поручио је јереј Велимир Јововић.

Након свете службе Божије освештан је и пререзан славски колач, а присутни народ је приступио поклоњењу и цјеливању иконе Пресвете Богородице Тројеручице, која је копија оригиналне иконе и као дар – благослов добијена је од манастира Хиландара. Сабрање у славу празника Иконе Пресвете Богородице Тројеручице употпунили су гуслари Бошко Вујачић, Немања Ненезић, Горан Перовић, Никола Терић и Рајо Јовановић.