У 9. недјељу по Духовима, 22. августа 2021. у цркви Светих апостола Петра и Павла, у Бијелом Пољу, Литургију је служио протојереј-ставрофор Дарко Пејић.
Указујући на ријечи да нема побједитеља и побједника као што је наш Господ Исус Христос, и кроз Њега свако ко Њему следује, о. Дарко је у својој бесједи вјерном народу рекао да је, прије догађаја који описује данашње Јеванђеље, Господ наш Исус Христос учинио још једно преславно чудо.
„Са пет хљебова и двије рибе нахранио је пет хиљада људи, осим жена и дјеце. Онда нареди апостолима да уђу у лађу и иду у другу страну, док Он отпусти народ. А кад је отпустио народ, свједочи Јеванђелист, попе се на гору, врло високу, остаде сам и мољаше се Богу. Ово, учи нас Господ, најприје показује јединство са Оцем и Духом, али и нама оставља, учи нас како треба да живимо, да се понашамо и молимо. Молитви треба да претходи добро дјело, јер може човјек да тражи оно што није добро и што му није на спасење. Морамо се најприје учити божанском добру и тражити Царства небеског и правде Његове, а остало ће нам се све додати”, казао је о. Дарко.
Отпустити народ у пренесеном и духовном смислу, појаснио је он, значи да човјек када хоће да се моли треба да се одвоји од свега земаљског, од сродника и свакога.
„То нам Господ свједочи и на другом мјесту, и каже: А ти када хоћеш да се молиш, уђи у клијет своју, то јест у собу своју, и Господ Који види тајно узвратиће теби јавно. Своје молитве не треба да чинимо јавно осим ове, литургијске, гдје смо позвани на сабрање, затим, каже: Попе се на гору врло високу - одвајање од земаљског и пењање ка Небеском да будемо ближе Богу. Вријеме молитве - била је ноћ, јер цио дан је учио народ. Опет, кад ноћ притисне, ништа се не разазнаје, видимо само Небо. Сву своју пажњу, своје мисли, своје срце окрећемо ка Богу, Небу и небеским свјетилима. И, каже, у том тренутку лађа се нађе у мору. Иако су они ишли из једног града и требало је уз обалу да дођу до другог града, међутим, како свједочи Јеванђеље, наишао је противан вјетар и однио лађу на сред мора. Они који читају Свето Писмо сјећају се да има још један сличан догађај, када је Господ био са апостолима у лађи, али је спавао. Они се, каже Јеванђеље, препадоше и пробудише Га рекавши Му: Зар ти не мариш што изгибосмо. Тада Господ устаде и запријети мору и вјетру, и умирише се море и вјетар и настаде тишина велика. Сада је вјера апостола на још већем испиту. Море је узбуркано, страх велики, Учитељ у пустињи. Од страха су завапили и, каже, у том тренутку: Видјеше Га како иде по мору. Онда се још више уплашише, јер помислише да је утвара, привиђење или да је ђаво узео сличан лик, јер су гледали Учитеља свога како изгони демоне и како их побјеђује. Међутим, Господ онога који слуша ријеч Божју и Њега, ко је на послушању, јер су апостоли у лађу ушли и изашли на море по Његовом наређењу, Господ не оставља. Или их не оставља дуго, него се појави убрзо и рече им: Ја сам, не плашите се. Умири их, јер су се послије таласа још више устрашили од виђења човјека који иде по води, по невремену док бјесни олуја. А Петар каже: Господе, ако си ти, реци ми да дођем. Значи, показује и вјеру и сумњу, хоће да иде Господу, али у исто вријеме сумња. И, он излази из чамца, стаје на таласе, прави кораке и иде ка Господу, међутим, када виђе јак вјетар, уплаши се“.
„Тако је са сваким човјеком. Сваки човјек негдје хоће, тражи Господа, али чим наиђе искушење, узбуркају се таласи, човјек или бјежи у лађу, или тоне. И, каже, уплаши се Петар и завапи: Господе, спаси ме. Пружи Исус руку и подиже га и спусти у чамац, и настаде тишина и обретоше се у земљи Генисаретској. Као што смо рекли, све што радимо, треба да радимо са молитвом. Ово наше вријеме и ова болест, када је неко наш болестан, наприје се помолимо, у свему најприје призовимо име Божје. На жалост, код нас обично бива обрнуто, не као вјерници, више као очајници, као кукавице и страшљивци, него као Христови војници, који иду за Христом. Такви треба да буду хришћани, ничега да се не плаше, ни смрти, зато што је Господ побиједио смрт. Једино се треба плашити гријеха. Искористимо ових неколико дана поста, да опростимо и промислимо о свом животу, да се покајемо, исповиједимо, да Пресвету Богомајку призовемо да нас заштити, нас, породицу, земљу и цио свијет, да се људи уразуме. Дошло се до тога да хришћане проглашавају кривим за свашта, али то је пут хришћана. И Христа су оптуживали да служи ђаволу, апостоле су прогонили и убијали, и оне послије њих до дана данашњег. И нашег Митролопита Амфилохија су гонили. То је наш пут, и није страшно бити гоњен, него је страшно када човјек остане у мраку сам, без наде, вјере. Када има вјеру у Бога, иако стоји у мраку и моли се, а пред собом види, или тражи, дозива Господа, онда је све остало трице и слама, јер ће све пропасти, а само Господ и оно што је Он дао и печатом запечатио, ће да живи и траје. Нека Господ и нас тим печатом да Он јесте Христос, Син Бога Живога, запечати и молитвама своје Богомајке на пут правде, истине, изведе и до вјечности доведе”, бесједио је свештеник Дарко Пејић.
