У недјељу 31. августа 2025. године, у Центру за културу у Шавнику, у оквиру манифестације „Дани Радована Бећировића“, одржано је епско вече, посвећено херојима Паштрика, Кошара и славне Војске Републике Српске. 

Организатор манифестације, која се одржава четврту годину заредом, је Удружење српских епских пјесника Црне Горе „Радован Бећировић Требјешки“. 

Сабрању су присуствовали Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит будимљанско-никшићки Г. Методије, предсједник Скупштине Црне Горе Андрија Мандић, предсједник Скупштине Републике Српске Ненад Стевандић, Удружење 549. бригаде „Цар Душан Силни“ на челу са генералом Стојаном Коњиковцем и Гораном Ђиновићем и предсједником Удружења Сашом Петковићем, представници 63. падобранске бригаде, пуковник Душко Шљиванчанин комадант 53. граничног батаљона са Кошара, Удружење бораца са Кошара из Црне Горе, ветерани из Републике Српске Саша Николић, Ратомир Мијановић, логораши из Лоре Мирослав Чучак, аутор пјесме ,,Вила са Кошара” пјесник Невен Милаковић, породице палих јунака и други представници  јавног, културног и политичког живота.

Сабрање је благословио Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит будимљанско-никшићки Г. Методије, који се обратио пригодном бесједом. Казао је да у сагледавању и осмишљавању нашег историјског и војничког искуства, што се улажу већи напори, очигледно је да стално нешто недостаје. 

„Увијек остаје нешто неразјашњено и изван домета расцрковљених друштвених наука. Апсолутно непримјећено, неишчитано, тајно и неизречено. Нешто што дубоко има везе са Смислом, са Чудом, са постојањем упркос свему“.

„Обезбожена, атеистичка и испражњена раван на којој је наука без вјере деценијама расвјетљавала улогу и коначан суд о српској војничкој историји, дала нам је, тек, дио који никако није могао исказати цјелину о српској војсци и српском војнику. После свих званичних и подобних историја, студија, књига, емисија, није речено све и увијек нам остаје горак укус преварених очекивања, јер осјећамо да ту има још нешто што није ни дотакнуто. И кад би нас упитали шта недостаје – рекли бисмо – све. То све је чудесна ријеч чудесног значења. То је и цјелокупност која је коријен ријечи свјетлост и ријечи свијет, видљивог и невидљивог, а то је и прва ријеч најстарије књиге на свијету која почиње са: „Све је видио Он Господар земље“.  Велика је то и важна ријеч све за коју се мора бити спреман“.

То СВЕ, оцијенио је Владика, недостаје науци без Бога да сагледа српског војника и српску историју.

„И уз сав уложени труд и знање, много је испричано, томови су исписани, а оно СВЕ није ни дотакнуто. И онда се зачудимо кад једна пјесма са тек пар строфа и у риму утјераних чињеница о нашој славној војсци, лако и несумњиво дотакне суштину и најави СВЕ“. 

„Јер, кад душа запјева и духовни се свијет прелије у струјање звука и гласа и пренесе нас тамо далеко негдје гдје се наши боре и гину, па нам се у грудима стегне, душа затрепери, а суза заболи, пробуди нас и поглед наш усмјери са земље на Вјечност, тај тренутак у ком се сретнемо са Истином у којој сви они, због којих смо се данас окупили, али и сви други прије и после њих гдје пребивају, даје нам више знања и познања о њима и о нама. Успоставе се везе дотад неоткривене и трајно нас збратиме и усинове са сваким нашим војником, са нашим најбољим и најчеститијим синовима, са њиховим расутим костима и гробовима, посијаним широм српског шара. Јер, српски војник ван свог народа, своје куће и своје цркве није ишао. Увијек је страдао и крварио на земљи својих предака“.

Високопреосвећени Митрополит Методије је навео да мало или скоро ништа о српској војничкој историји вели обезбожена друштвена наука, јер, како је оцијенио, нема својство, ни алат, ни вјеру да ишчита Пјесму над пјесмама о српској војничкој историји, нити умије, нити смије, нити жели.

„Тзв. „историја коју пишу побједници“ за политичким столом, а не на бојном пољу, на уштрб истине и правде, а на конто нових сукоба и ратова, опасна је и нечасна злоупотреба вођена интересима нових Крвних њива“.

„Права историја свијета у ком живимо је историја борбе против Бога и то је једина истинита историја овог и сваког времена. На тој истини се дијеле и стране и војске, и сваки војник у тој војсци, дијели се на Христове и оне друге. Других подјела нема, све изван те суштине и истине је само заслијепљеност превареног ума и извртање истине“.

„Зато у Христовој војсци нема губитника, јер их је само њихово опредјељење борбе за Крст часни и Слободу златну заувијек ставило у Бесмртни строј оних који не умиру. Христова војска на Косову оног времена или Кошарама нашег времена, све је то једна иста битка и иста страна, иста војска и исти непријатељ војујуће историје војујуће цркве“.

Додао је да из истинске оцрковљености, из истинског христоцентричног менталитета, разумијемо сву палост антихришћанске и безбожне хорде која нас напада, и оне која нас издаје, и оне која нас оставља и у лукавству превјерава и празни свој идентитет постајући ништа.

„Али, то све нема везе са оним што треба ми да чинимо и што су чинила наши преци и наша дјеца и наша војска на Косову, онда и сада. Ми смо, апсолутно, вјерни упркос неправди и немилости, ми смо вјерни Богу, а то значи – непобједиви. А Бог ће нашу вјерност и жртву усмјерити и уградити у вјечно дјело спасења свијета и човјека“.

„Јер изванредност српске војске, српског војника и официра, српских побједа, борби и жртве, не може се само објаснити војничким даром, храброшћу или генијалним маневрима. Наше борбе су увијек биле веће и важније од оног што је оком видљиво и умом схватљиво. То су биле борбе за Престоле и Олтаре, а српски војник је у њих ступао кротко као јагње Божије без обзира на околности и исходе. Никад у служби антихриста, војник ангелског образа је на Христовом путу васкрсења“.
Високопреосвећени Митрополит Методије је оцијенио да човјечанство данас поново пуца по шавовима које су скројили творци „историје коју пишу побједници“ и из које неће сви који данас живе изаћи. 

„И све је увијек исто, и стране су увијек исте. Продори западних идеја, туђих и неприпадајућих нашем народном духу на ком смо одњеговани, велике су штете чиниле како нашем друштву, тако и нашој војсци. Владика Николај је говорио за наше ђаке, да на запад одлазе препуни врлина, а враћају се препуни заблуда. Може ли уопште идеја богоборства бити напредна? Сувишно је питање и одговор“.

„Ми не можемо и не смијемо из њихове антихришћанске главе да гледамо на себе и свој народ, већ из своје душе, правде и познања. Не из њихових охолих популистичких мантри, већ из крвавог шињела нашег војника и његовог безименог гроба. И онда ћемо знати све, као што је увијек знао српски војник, и онај који је остављао рало и волове и кретао преко Албаније и онај истргнут из мајчиног загрљаја да остави младост на Кошарама и Паштрику“.

„Истина је да не можемо ми бити на другој страни сем на страни добра и Божије истине, не можемо од себе, ма колико лутали по демократској прашуми безумља, ма каква год цијена била. И та брана свијету која је у нама постављена и на коју се кад-тад наиђе мимо свих наших наивности, попустљивости и самозаборава, увијек дође на своје и тад просија као најљепши дар и смисао. У томе се сва наша историја збија и сатворава и свака личност остварује свој врховни смисао, нарочито српски војник. Вјекови могу лећи, крв је иста и исти природан и урођен отпор злу и непоменику. То је Бог у нама кога смо примили у своје срце и на ком смо се подигли и као народ и држава, а Бог је непобједив. И као што веле Руси, рецимо и ми: Ми смо Срби, с нама је Бог!“

У непрестаној борби добра и зла, која се води на свим фронтовима и у свим обличјима, у том, по ријечима Митрополита Методија, непрестаном рату у ком мира нема, Срби, као и православна словенска браћа Руси, увијек су се борили за Христа.
„Завршићу како сам и почео: Српска војничка историја израста из дубоког духовног хабитуса који наша друштвена наука деценијама апсолутно није примјећивала и који је као такав остао нерасвијетљен и тајан. Из тог разлога није могла бити сагледана ни као српска, ни као војничка, нити као историја. Пишимо своју историју и учимо своју дјецу истини, тако ћемо их научити опстанку и истинском животу. Потомство наше да се на тим свијетлим даровима учи, а ми сваки посао да почињемо благословом Божијим, до посљедњег свога даха да будемо вјерни Богу и Српству како су била наша браћа, наши војници и наши официри“, рекао је Његово Високопреосвештенство, поручивши:

„Будимо непобједиви Христови војници, а то су они који никада неће издати и одрећи се Христа и Српства. Не тражимо земаљску страну, којој ћемо се привољети, не пропитујте је ли све ваљано и по мјери, јер никад није. Тражите Христа и са Христом ће нам се све открити. И тамо гдје ви будете обожени са охристовљеним умом и срцем, ту ће се све позлатити и према Христовој мјери размјерити“.

„Не можемо својим простим кварљивим земаљским умом спознати све, јер до тог све неопходан нам је Бог. Пут од Ја до Све је подвиг на ком се регрутују Христови војници. А Бог нам је оставио своју науку која се тиче једино промјене и преумљења нас самих, и само се ту на личном бојном попришту стиже до тог СВЕ и промјене у нама, ту се побјеђује и задобија бесмртност. Зато, „Молимо се Богу, у Бога је побједа! Бог је наш Генерал!“, како вели непобједиви Христов војник Александар Васиљевич Суворов“.

Окупљене је, у име организатора, поздравио Славко Перошевић, предсједник Удружења српских епских пјесника Црне Горе „Радован Бећировић Требјешки“, обратили су се и: генерал Стојан Коњиковац и пуковник Душко Шљиванчанин.
Предсједник Скупштине Републике Српске Ненад Стевандић је уручио постхумно одликовање Орден Милоша Обилића хероју Зорану Баранину, бившем припаднику Војске Републике Српске, којим га је одликовао предсједник Републике Српске Милорад Додик. Одликовање је примио његов син.

„Дошао сам да градим што нас је одржало, што нас уједињује и учвршћује као што нас подјеле уништавају”, рекао је Стевандић, истичући да је слога наша највећа грађевина.

Без слоге, додао је он, јунаштва остају само у пјесмама и књигама, које тада мало ко чита или уопште за њих зна.
„Тај угаони камен и та тачка је мудрост коју, не само да често занемарујемо, дајући предност сујети, већ и заобилазимо чинећи услуге непријатељима“, поручио је Стевандић.

Овом приликом уручене су златне повеље породицама палих бораца, а повеља је уручена и директору Српске Радио-телевизије Радосаву Јокићу, док су заслужним поједницима уручене дипломе.

У програму, који је водила Сандра Ђуровић, наступили су гуслари: Бошко Вујачић, Славко Јекнић, Максим Војводић, Горан Перовић Цуца, Миленко Калезић, Жељко Вукчевић, Рајо Јовановић, Свето Вујовић, Дамјан Војводић. Вече је употпунила етно појац Маша Војводић. 

Фото: Српска радио-телевизија