Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је у 11. недјељу по Педесетници, на празник Преподобне мајке Ангелине Српске, 12. августа 2018, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови.
Владици је саслуживало беранско свештенство и свештеномонаштво Манастира уз молитвено учешће бројних вјерника.
У литургијској бесједи Епископ Јоаникије је рекао да светитељке у Цркви зовемо мајком, било да су преподобне или мученице, иако се назив мајка односи, углавном, на оне које су живот посветиле Господу у монашком чину.
Свету мајку Ангелину, додао је Владика, прослављамо као мајку која је родила знамените синове, а, такође, и као свету монахињу, јер се она пред крај живота замонашила и упокојила као монахиња.
„Међутим, то не би то било довољно да и народ прихвати назив мајка за Свету Ангелину. Она је, осим Свете мајке Анастасије, мајке Светог Саве, једина коју српски народ зове мајком и то није случајно, а да буде веће наше удивљење могуће је да није српског поријекла. То ћемо препустити научницима, да видимо шта ће наука рећи. Свеједно, она је заслужила тај назив, прије свега, као света супруга. За мужа је узела слијепог човјека, али знаменитог рода, деспота Стефана Ђурађевог Бранковића, када се, већ, гасила слава српског царства и господства. Стефан се, врло брзо, упокојио у изгнанству у Италији“.
„Она је остала, још увијек, млада удовица са два нејака сина. Касније, користећи пријатељске везе са угарским краљевима настанила се у Срему, гдје је са синовима подигла манастир Крушедол. Њени синови, за почетак оба деспоти, Ђорђе и Јован, касније се Ђорђе замонашио, постао Владика Максим, знаменити Епископ, Свети, али су се, нажалост, обојица упокојили за живота мајке Ангелине“, бесједио је Владика Јоаникије.
Нагласио је да је Преподобна мајка Ангелина мукотрпно провела живот са својим мужем деспотом Стефаном слијепим, али му је била вјерна до краја, и послије његове смрти.
„Његове мошти је чесно пренијела и сахранила у Срему, а своје синове одгајила, васпитала те су постали најзнаменитији Срби тог доба. Нажалост, провиђење јој је додијелило да види смрт оба своја сина, то њу није поколебало, она је и даље славила име Божје. Пред крај живота, већ као монахиња, претпрјела је и ту велику рану чесно, достојанствено, хришћански и мислимо да је све ово значајно зашто је баш њу српски народ доживио као мајку и тај епитет јој подарио, и вјерност, и истрајност, и мајчинство и васпитање дјеце, а нарочито достојанствено ношење бола за својом дјецом, за својим светим синовима“, казао је он.
Рекао је да је од свега поменутог много веће саосјећање Преподобне мајке Ангелине за страдања српског народа тог времена.
„Тјешила је тужне, сироте, прогнане и по томе је показала своје мајчинско осјећање, не само према свом породу, него према цијелом народу, који је тада био разапет на крсту, гоњен и прогоњен, као и данас. Народ је могао наћи утјеху код Свете мајке Ангелине, деспотице. Могао је наћи утјеху у манастиру Крушедолу, задужбини Бранковића, а касније ће Бог одредити тако да се велики дио српског народа окупља, управо, око моштију Светих Бранковића и манастира Крушедола. То је, у неком смислу, остало и до дана данашњег, гледамо нашу браћу Србе Далматинце како се тамо окупљају да лијече своје ране од изгнанства и погрома, од мржње коју су доживјели од наше браће Хрвата, заправо, од хрватског усташтва које и дан данас живи“, казао је Епископ Јоаникије.
Поручио је на крају свог архипастирског слова да треба да се угледамо на велике и свете из рода нашег и из других народа, да, угледајући се на свете, и ми идемо њиховим путем у све дане живота нашег.
