Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је на празник Успенија Свете Ане, у петак 7. августа 2015, Свету Архијерејску Литургију, у цркви Светог Саве у Кленку у Бањанима, а потом и годишњи помен истакнутом историчару, књижевнику и професору Чедомиру Чеду Лучићу.
Преосвећеном Епископу Јоаникију у Светој Архијерејској Литургији саслуживало је свештенство и свештеномонаштво Епархије будимљанско-никшићке. По завршеној Литургији, у којој је вјерни народ приступио Светом причешћу, Владика је на гробљу поред цркве Светог Саве у Кленку у Бањанима, обавио помен поводом годишњице смрти Чедомира Чеда Лучића.
Обраћајући се члановима породице, родбини, пријатељима и сабраном народу архипастирским словом Владика је казао да је Чедо Лучић био, прије свега отац и домаћин, а онда и много тога другог - човјек од науке, од пера, од знања и све што му је од Бога било датокао обавеза и као дарови није занемарио. Подједнако је био одговоран као муж, родитељ, домаћин али је, исто тако, додао је Преосвећени Епископ Јоаникије, по много чему биојединствен и богочежњив човјек.
„Ријетко се могу срести људи толиког знања, широког образовања, са толиким признањима у свијету науке, а да имају страха Божјег у себи. Ријетко ће се код таквих људи наћи страха Божјег, они најчешће и не знају шта то значи, јер, развијајући поједине своје дарове, друге дарове занемарују, а Чедо Лучић као да је, развијајући све ове таленте, истовремено развијао и страх Господњи, онај страх Господњи који је, по Светом Писму, извор мудрости и праведности, честитости и поштења, а то је, заправо, наша света вјера православна у свим својим димензијама и ширинама“.
„Морамо поменути да је Чедо носио дубоки бол од свог дјетињства. Да ли је и колико запамтио свог оца, на правди Божјој убијеног, послије тога оглашеног, а и није лако било носити цијелог живота, у комунистичко вријеме, ознаку четничког сина, али то су биле све наше несреће. Сигурно да је Чедов отац Мијо био родољуб, вјероватно много већи од свих оних који су се послије поносили споменицама, медаљама и заслугама, али вријеме то тако донесе, како каже наш народ, па мора да се носи и трпи. То је Чедо трпио и није поклекао, многи су поклекли, па су се стидјели својих родитеља и одрекли су их се“, бесједио је Његово Преосвештенство.
Он је, осврћући се на стваралачки дар Чеда Лучића, казао да све што је овај ријетко умни и надарени човјек писао и говорио представља драгоцјено завјештање његовој породици, универзитетима и цијелом српском народу.
„А када је Чедо, пун знања и страха Божјег, пун истине Божје, пун храбрости која је од Бога, проговорио, сви смо се задивили том гласу, тој ријечи. То је био умилни глас, не само из наше прошлости, него глас надахнут са Неба, глас који је спајао вјекове, глас који је долазио из будућности, јер је био од Бога. Дивно је говорио Чедо Лучић, дивно писао и све што је писао то је једно драгоцјено завештање и његовој породици, али и универзитетима гдје је предавао и цијелом српском народу. Дивни, свијетли лик, свијетли ум какав се ријетко среће, али и човјек који је имао дубоко осјећање, саосјећање, који је дубоко патио цијелог живота, а нарочито, неутјешно патио за својим, несрећом и неразумљем људским, прерано изгубљеним сином Мијом. Тај бол га је мотивисао да последње године свог живота, иако породичан човјек, пажљив отац и одговоран домаћин, проведе као испосник не водећи рачуна ни о свом изгледу, ни о свом здрављу, ни о свом животу, али, то је био Чедо, јединствен човјек“.
„Можемо га памтити, драга браћо и сестре, само по његовој човјечности, по његовој вјери, по његовом знању, образовању, по његовој пажњи, по свјетлости његових дарова. Риједак човјек и велика је штета што и он прерано оде. Надали смо се да ће смоћи снаге да поживи, да види ожењене своје синове, Бог му је дао лијепо потомство, да ћемо се заједно радовати са њим, да ће се наш Чедо утјешити са унуцима, то желимо овој честитој породици, али Чедо оде у наручје Божје да се утјеши Духом Светим на Небесима за његову љубав, за његову доброту, за његову истинољубивост. Прави светосавац, православац, дубоко укоријењени Србин, човјек који је знао шта то значи, имао духовне вриједности које то име красе и то носио, свједочио ненаметљиво, тихо, али храбро и неодољиво“, истакао је Владика будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, закључујући своју бесједу молитвом: „Нека Господ његову душу упокоји у Царству Небеском,Господ Христос њега утјеши у Свом животворном наручју, а његовој супрузи, његовој дјеци, његовим синовима дарује утјеху, Божији благослов и сваки напредак. Дај Боже да се послије ових жалости у породици честитог Чеда убрзо сабирамо на радост и на весеља, јер то је живот, имамо и радости и жалости, тамо гдје се рађа тамо се и умире. Нека Господ дарује снаге и Божије благослове излије на овај дом, а Чеду вјечнују памјат“.
