У порти манастира Светог Пантелејмона на Самограду у Пријелозима одржана је са благословом Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија, духовна манифестација "Самограду у походе“, чији је овогодишњи програм био посвећен двјестагодишњици од рођења Његоша Ловћенског тајновидца.

У навечерје празника Светог великомученика Пантелејмона, у петак 8. aвгуста, након вечерње службе, уприличено је вече завичајних пјесника. Сабрање је благословио Преосвећени Епископ Г. Јоаникије.

"Прослављање празника Светог великомученика Пантелејмона исцјелитеља почели смо, драга браћо и сестре, са молитвом на овом светом мјесту зато што је молитва Господу и светима Његовим почетак свих црквених свечаности, али и зато што се налазимо на светом мјесту, којем са нарочитом пажњом треба да приступамо. Овдје треба пазити на сваки корак, на сваку ријеч и на сваку мисао, јер светиње које се откривају, из земље израњају, показују колики је значај овог мјеста у духовном, историјском и културном погледу“.

"Од кад су ове светиње почеле да израњају из земље овдје на Самограду дошло је до лијепог споја између духовности и културе, тако да је Самоград не само светилиште него и културно сједиште које као магнет привлачи побожне људе, ходочаснике, али и све оне који су заинтересовани за лијепу ријеч, за предање, историју, традицију, за све који желе да шире своје видике. Љепотом Самограда нијесмо задивљени само ми него и странци, задивљени су оним што Самоград већ до сада показује, а можемо мислити шта се све крије испод ове земље, овог растиња, ових бедема, ових стијена. Велика историја, велико предање које нас веже за саме почетке хришћанства, за наше извориште, за моћно византијско Царство, за Светог Кирила и Методија, за Немањиће и за наше корене“.

"Нека буде благословено ово сабирање, нека да Бог да сва наша сабирања овдје на Самограду свима буду на радост и велику духовну корист“, поручио је Владика будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

Празничну бесједу, посвећену највећем нашем пјеснику Петру Другом Петровићу Његошу, одржао је књижевник Милутин Мићовић.

Његош је, према Мићовићевим ријечима, сабирни знак српског народа, знак у којем се српски народ сабира и препознаје, али и знак коме не можемо догледати његову висину, ни дубину. Свјетлост Његошевог знака показује се у сваком времену и у свим долазећим генерацијама обнавља своју чудотворност.

"Његош нам је својим укупним дјелом и личношћу дао чудесан задатак - да се боримо против тирана и насилника који сију таму у овом свијету и да откривамо своје темеље и своје поријекло, које је тако промишљено да није довољно открити земаљске темеље, треба и онај у небу. Задатком који нам је наложио, Његош је постао постао сито и решето за цио свој народ. Они који не улазе у дубока значења негових ријечи отпадају од свога народа и прелазе у неки други народ, у неку другу вјеру, или просто остају као ненарод и невјера“.

"Библијски писац је рекао да је човјек "на војни“ на земљи, а Његош је цијелим својим дјелом посвједочио дубоко, стваралачко војевање. Он је војевао на земљи уз небеску помоћ и тиме уобличио и исписао борбену формулу за све нас и за сва времена. Није довољно ратовати против мраконосаца и тирана овог свијета, потребно је ратовати против тамних сила и "адског наследија“, које човјек носи у себи. Потребно је, у тој наследнној тами, пронаћи искру бесамртну, која је почетак слободе и почетак дубоког раумијевања човјека и његовог Творца. Ту велику, више невидљиву него видљиву битку, Његош је у кратом животу водио и том нас је битком освојио“, рекао је Милутин Мићовић.

Мићовић сматра да се та невидљива битка коју је Његош војевао, а о којој су људи његовог времена мало знали, открила послије његовог земног живота и та је битка обасјала цио његов народ, упутила га на биће и бивање и на "борбу непрестану“. Имена тих великих битака које је пјесник водио уз помић својег генија су "Горски вијенац“ и "Луча микрокозма“.

"Но и поред велиог дјела, које нам је Његош оставио, не може се рећи да су га сви Срби примили и разумијели, као што се не може се рећи да су сви Срби – Срби. Од Срба су настајали српски Муслимани, српски Хрвати, па и српски Албанци. То је и тема "Горског вијенца“ и "Луче“ - отпадништво од свог поријекла, отпадништво од истине, отпадништво од свјетости и пад у безобразије, смртни заборав и издајство“.

"Али никад та тама људска, није мога да повуче за собом већину народа. Остали су они који су уз помоћ бесамртне Луче откривали и свједочили своје поријекло. Они су носиоци животворне борбе са „собом и туђином“, они су носиоци и свједоци богољубља, човјекољубља и родољубља“.

"Видио је и трагично доживио Његош ту подјелу усред свог народа: "Истурчи се плахи и лакоми, млијеко их српско разгубало“, а на другој страни видио је Милоша Обилића, за кога каже: „ Сам да Милош оста на сриједи, те би Србин данас Србом био“.

"Све су дилеме и подјеле унутар српског народа већ исказане у "Горском вијенцу“. Јест она прва подјела међу Србима на оне које је оличавао Милош Обилић и оне које је за собом повео Вук Бранковић“, нагласио је Мићовић.
Оне који се одлучују да, једнако у "Горском вијенцу“, као и у реалном животу, превјере и постану несрби, водила их је, сматра Мићовић, мисао да је лакше бити несрбин него Србин.

"Током цијеле историје, а посебно последњих година и од последњег пораза овог вијека, води се скривена и откривена кампања - да је Србин неисплативо и узалудно и бесмислено бити, да је то ствар прошлих, узалудних времена и узалудне жртве. Та кампања је отворена и безочна у Црној Гори, а у Србији је подземна и и користољубна“.

"Данас често ријечи замјењују дјела, па и многи Срби су на ријечи Срби, а на дјелу несрби. За такве нема ефикасније провјере – него Његош, ћирилица и Косово. Како ово троје стварно стоје у нама - такви смо“.

"Шире узевши, Његош је својим генијем обухватио противности и контрасте људске душе и карактера, али и противности универзума. Видио је свијет и космос и човјека који кључају у жестоким противностима, али, видио је и божанску силу Оца небескога, Који својом силом све и сваког поставља на мјесто које заслужује“.

"Али човјек, Његошев човјек није равнодушан, него је борац и творац, па "Зла под небом што су сваколика, човјеку су прћија на земљи“. На земљи, у великим дубинама таме, човјек води борбу да би освијетлио себе и своје мјесто. У име те борбе, те побједе и тог торжества, наздравље вам и срећан празник“, казао је Мићовић.

Бројна публика, сабрана у порти манастира Светог Пантелејмона на Самограду, била је у прилици да потом чује и стихове Будимира Дубака, Милице Бакрач, Ранка Радовића, потом гусларе Жељка Чуровића и Мијата Недовића, те црквени хор "Светог Јоакима и Ане“ и етно групу из Мојковца.

Духовну манифестацију "Самограду у походе“ организују традиционално Епархија будимљанско-никшићка, Удружење "Кнез Мирослав“ и Одбор за обнову Самограда.