Земни остаци истакнутог историчара, књижевника и редовног професора у пензији Чедомира Мија Лучића сахрањени су у петак 8. августа 2014.године поред цркве Светог Саве у Кленку у Бањанима.
Опијело у храму Светог Саве Првог архиепископа српског у Кленку служили су: протојереј-ставрофор Драган Крушић, свештеник никшићког архијерејског намјесништва, протојереј Петар Крговић, парох граховски, јеромонах Јефтимије Шкулетић, игуман манастира Пива, јеромонах Арсеније Самарџић, игуман манастира Косијерево и јереј Раденко Копривица, надлежни парох.
Од Чедомира Лучића, који је као научни савјетник радио у Историјском институту Црне Горе, те био професор Универзитета Црне Горе и Универзитета у Српском Сарајеву опростио се његов колега проф. др Радослав Милошевић.
Он је подсјетио да је пок. Чедо Лучић рођен 1943. у Бањанима. Завршио је три факултета: Природно-математички, Правни и Филолошки. Магистрирао је интердисциплинарно из друштвено-хуманистичких наука и докторирао три пута. Докторску дисертацију "Петар I Петровић Његош у свом времену“ одбранио је 1989. на Филозофском факултету Свеучилишта у Загребу и стекао је звање доктора филозофије. Докторат из књижевних наука под насловом "Живот и дјело Риста Ратковића“ одбранио је на Филолошком факултету Универзитета у Београду 1995., а докторску дисертацију под називом "Успостављање власти у Црној Гори и спољни утицај на његово организовање од 16. до 19.вијека“ на Филозофском факултету у Новом саду 1997.године.
Био је више година шеф Одсјека за историју на Филозофском факултету у Српском Сарајеву, гдје је предавао српску и јужнословенску и општу историју. Уз више од 300 запажених научних и стручних радовао, написао је двадесетак књига из више научних области - историја, географија, право, књижевност од којих су најзначајније: Моћ ријечи Петра Првог – етичко-естетски аспекти“, "Митрополит Петар Први Петровић“, "Правни систем у Црној Гори од средине 19.вијека“, "Власт и спољни утицај у Црној Гори (1851-1918.), "Сенат Црне Горе и Брда", "Доајен апсурда Ристо Ратковић – живот и дјела“. Био је члан Црногорско-руске редакције и радио на едицији "Црногорско-руски односи“ ( прва књига Подгорица-Москва 1991.), био члан и секретар редакције за Историју Црне Горе и члан редакције "Историјских записа“. Са рефератима и научним саопштењима учествовао је на бројним домаћим и међународним скуповима. Написао је 24 јединице за Енциклопедију Црне Горе и ЦАНУ. Осим научног, Чедомир Лучић се бавио и књижевним радом, писао је романе, приповјетке, поеме и пјесме.
"Од Чеда се имало шта научити и у учионици и на катедри, као и у дружењу у зборницама. Ми млађе колеге могле смо да се научимо, прије свега, највећим људским вриједностима које су записане као јеванђелске врлине. Он је зато својим ђацима, професорима и млађим колегама, међу које и ја спадам, својим личним примјером истицао смјерност насупрот гордости, истицао је дарежљивост насупрот среброљубљу, чистоту моралну насупрот разврату, човјекољубље насупрот зависти, уздржљивост насупрот неумјерености, кроткост насупрот гњеву, и ревност у вјери и молитви насупрот очајању и љености, а за спас себе и рода свога“.
"Ја сам доктор математичких наука али је Чедо био универзалан и питао ме је често зашто ми математичари сводимо човјека на затворену монаду, малу мрвицу кад је наш Ловћенски тајновидац Његош то најбоље уочио у свом созерцанију да је човјек луча микрокозма, човјек је космичко биће на земљи створен, небу иде а у земљи почива. Драги Чедо, ти сад идеш у окриље храма Светог Саве на вјечни починак у своју родну груду попут твог и мог земљака Јована Дучића, а ми млађи смо те доживљавали помало као игумана Стефана јер си "проша` сито и решето, овај грдни свијет испитао, отрове му чаше искапио, упозно се с гркијем животом...“ Зато смо имали шта од њега да чујемо и видимо“, рекао је Милошевић.
Према ријечима протојереја-ставрофора Драгана Крушића није лако говорити о тако значајној и великој личности као што је био Чедо Лучић. За нас који смо га познавали и вољели, а нарочито за његову породицу, додао је о. Драган, Чедов одлазак у љепши, бољи и праведнији свијет, за који се као истински хришћанин припремао, велико је изненађење и дубоко нас је потресло.
"Имам част да се тужног срца опростим од свог племеника и пријатеља, иако није лако говорити о тако значајној и могу слободно да кажем великој личности, свестраној и стваралачкој као што је био Чедо Мијов Лучић, човјек који ће оставити дубок и неизбрисив траг, не само у свом братству и племену, него и на простору читаве Црне Горе и Херцеговине, а дозволите ми да устврдим и на читавом српском етничком простору“.
"Поникао је овдје, у кршним Бањанима, у честитом и надасве признатом братству Лучић, у вихору братоубилачког рата који је однио његовог честитог оца, тако да је Чедо, такорећи, од свог рођења осјетио суровост и неправду овоземаљског живота. Подизан је и васпитаван на најбољим традицијама наше патријархалне хришћанске етике што се очитавало у његовом пјесничком дјелу и његовом научном раду. Ријетко је који човјек са ових простора успио да умножи од Бога му дароване таланте као што је то успио Чедо Лучић“, истакао је свештеник Крушић.
Он је додао да је огромно знање и формално образовање, које је посједовао Чедомир Лучић, није било теоријског карактера. Својим животом свједочио је оно што је писао у својим књигама у којима је саопштавао историјску истину и презентовао историјске чињенице.
"Један његов докторат се односи на личност и дјело Светог Петра Цетињског Чудотворца, чију је мисао и хришћанску православну српску идеју Чедо Лучић слиједио до последњег свог издисаја. Пишући о етичким аспектима ријечи Светог Петра Чедо је био живо укоријењен на светопетровско духовно и морално наслеђе. Ријетко је који савремени научник држао до научног морала и до одговорности за јавну ријеч као Чедо Лучић. Зато је у својим научним радовима саопштавао истину и само истину. Био је један од најбољих познавалаца историје Црне Горе и Херцеговине, политичке, војне, правне, књижевне и културне, а исто тако и карактера и менталитета овог народа“.
"Био је један од највреднијих научних истраживача у Историјском институту Црне Горе, један од најомиљенијих професора на Филозофском факултету у Никшићу, а вјерујем и у Српском Сарајеву, гдје је и завршио своју универзитетску каријеру и, свакако, један од најсвестранијих и најплоднијих српских научних радника на простору данашње Црне Горе“.
"Прије свега, био је непоколебљиви Србин источноправославне вјероисповјести како је сам често волио да каже. То је свједочио својим животом и својим научним и књижевним стваралаштвом, репрезентативни изданак наше динарске херцеговачке традиције којој је посветио најбоље странице свог научног рада. Ходио је крстоносним, али васкрсним путем од најранијег дјетињства до зрелих година, које је испунила огромна туга за непрежаљеним сином Мијом, спремајући се за сусрет са њим у Царству небеском“.
"Као хришћани вјерујемо да ће се Чедо истински сусрести са својим сином и са својим оцем мучеником и страдалником за истину и правду Божју. Нека му је лака српска земља на којој је и за коју је живио, оставивши на њој широки траг у сваком погледу. Ожалошћеној породици нека Бог подари хришћанску утјеху и духовну снагу да издрже бол за својим дичним супругом и оцем“, казао је протојереј-ставрофор Драган Крушић.
