У Томину недјељу Литургију у цркви Светих апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу служио је јереј Александар Раковић.
Осврћући се у бесједи на назив ове недјеље коју зовемо и антипасха, о. Александар је казао да је не ради о некој недјељи против пасхе, већ оној која допуњује пасху, објашњава је, учећи нас у којег Бога ми то треба да вјерујемо.
Он је објаснио да нам Јованово јеванђеље доноси дубину и да је увијек спремно да нам понуди нова тумачења и значења, и да нема само један слој, него увијек може да понуди још поуке, науке оном ко га чита.
„Зато њега првог, од свих ученика Христових и свих отаца Цркве Христове зовемо Благословом. Тако и ова прича јеванђевљска, то јест крај Јовановог Јеванђеља има посебну дубину, јер оно што послије слиједи личи да је додато највјероватније руком истог Апостола. И има свој разлог што је то додато, после онај лов апостола, рибарење апостола, или како им се јавио Христос, тачније апостолу Петру и како га је вратио цркви. То је један додатак Јеванђељу, а ово је крај, и ово заокружује цјелину, ово Јеванђеље, ову причу, овај одјељак који чусмо. И опет то никако није случајно, него има свој смисао и своју пуноту зашто овим заокружује апостол Јован своје Јеванђеље, јер апостол Тома каже: „ Ако не метнем прст своју у ребра Његова и ако не метнем руку своју тамо гдје су клинови били и кроз шта су прошли, нећу вјеровати“.
Не ради се само о томе да он не вјерује у Господа Бога, него апостол Тома хоће Христа, хоће Онога за којим је пошао и као и сви апостоли, Kојега је почео да слиједи, Kога је упознао кроз Његову науку, Његова чуда, Његова знамења, како каже апостол Јован, Његове знаке, и Kоји је пострадао, Kоји је распет, Њега хоће апостол Тома.
И ми треба да тражимо, иштемо, не било каквог бога, не било којег бога. Нама не треба Бог који тек тако пројављује силу и моћ, јер има вјера, има људи који вјерују у Бога, крепкога једнога Бога, силнога. Али ми једино смо спремни, и храбри, наша вјера је спремна да иде толико далеко да ми вјерујемо у Бога распетога, у Бога Kоји је пострадао, у Бога Kоји је сишао у ад, Kоји је сишао у смрт, Kоји је сишао до најдубљих дубина људскога постојања, односно до самога темеља људске богоотуђености, јер човјек без Бога као темељ и као свршетак, не може ништа друго имати, осим смрт. Е ми смо позвани да вјерујемо у Бога Kоји је отишао толико далеко ка нама, да је сишао у те најдубље темеље нашега бића, односно у тај један темељ, а то је смрт; да и њега преокрене, да и њега преобрази, да и њега побиједи, а да ми Њему имамо живот. И Бог тиме што је страдао и што је распет само показује савршенство Своје љубави. Јер Бог је имао начина и силе неоспорно да нас спасе, али је одлучио, и воља је Његова, да Себе преда за нас, да нас Крстом спаси. Јер хоће да покаже да је Његова љубав савршена, јер само кад је љубав у слободи, и из слободе, онда је та љубав савршена, и вјера, ако је у слободи и из слободе, та је вјера савршена, и та и љубав и вјера су Божанске. И зато нам Бог нуди такву вјеру и такву љубав која нам није наметнута, да нијесмо ту силом, да нас не прогута Његова милост, љубав, и благодат, него да се ми из своје слободе одазовемо Његовој милости, љубави и благости, и да ми Њега љубимо, као што Он нас неизмјерно љуби, тако што је дозволио да пострада за нас. Дакле, и ми као Тома нећемо било каквог Бога, хоћемо страдалног и распетог, а и Васкрслога Господа и Бога. Да и ми том, не било ком него том Исусу из Назарета, Kоји се страдањем и васкрсењем пројавио као сами Син Божији, да и ми Њему ускликнемо „Господ мој и Бог“. И да не тражимо другога Бога, и да не тражимо да нам се Бог ни на који други начин открива, осим Својим Kрстом, осим Својим страдањем, осим Својим смирењем, осим Својим снисхођењем, односно Својом неизмјерном и недокучивом љубави. Нама који смо пали кроз Адама једино такав Бог и одговара, такав Бог је одговарао и Томи, зато је таквог Бога Тома и искао, и научио је и нас и нама је предао да и ми у тога Бога вјерујемо, и да ми тог Бога љубимо. Нека нас Бог укријепи у правој вјери, нека нам да да познајемо њега јединога истинитог Бога, да Њега јединог истиног љубимо, у вјекове вијекова“, бесједио је о. Александар.
