У храму Светих Јоакима и Ане на Видровану код Никшића служена је Васкршња поноћна Литургија.
Литургију је служио протојереј Миајло Бацковић, секретар Епископа будимљанско-никшићког Г. Методија, уз молитвено учешће бројног вјерног народа.
Сабранима је празник Васкрсења Господа Исуса Христа честитао о. Миајло, поздрављајући сверадосним поздравом: Христос васкрсе, Ваистину васкрсе!
„Ваистину васкрсе Господ наш и Спаситељ, највећи празник љубави Божје, оне љубави која ствара, љубави вјечне и непролазне, не оне емоције коју зовемо данас љубав, него оне истинске, дубиинске љубави која не тражи ништа заузврат, која није љубоморна као што то рече апостол Павле у његовој химни љубави. та љубав вјечна и непролазна се вечерас нама јавља, опет и опет, кроз Васкрсење Христово“, рекао је свештеник Бацковић.
Сваки пут кад прослављамо Васкрсење Христово осјећамо, навео је о. Миајло, да се и природа и ми обнављамо тог дана.
„Заиста, осјећамо неизрециву радост овог празника, прошавши кроз таму последње недјеље васкршњег поста када се сјећамо оног страдања, издаје Јудине, распећа на крсту и смрти Господа и Спаса нашег Исуса Христа, очекујући тугу Великог петка, ову суботу која је прошла и данашњи дан који долази, тако исто пролазе и наши животи. Пролазимо све тренутке нашег живота, неки су свјетлији, неки тамнији као бура на мору. Такав је живот сваког човјека али онај који вјерује да на крају било којег мрака и било какве буре чека мирно и тихо пристаниште у наручју Божјем тај се не плаши тренутка кроз који пролази у свом животу“, казао је отац Миајло.
Додао је да Господ ради нас долази када се испунила пуноћа лицемјерја овоземаљског, пуноћа свега што не ваља на овом свијету.
„Читајући Јеванђеље и последње дане Христовог овоземаљског живота можемо препознати и наше данашње дане, можемо препознати пуноћу лицемјерја свих нас, преиспитујући своје срце. Размишљао сам, ових дана, да кад би Господ дошао и, случајно, прошао поред мене ја Га, вјероватно, не бих препознао зато што ми људи стварамо слику о Богу, стварајући онакву слику какву би вољели да Бог буде, као кад је Господ ушао на Цвијети у Јерусалим, а они очекивали цара јудејског који ће да подигне револуцију и побиједи Римљане. Исти ти људи када су схватили да Он не испуњава њихова ишчекивања и наде, викали су: Распни га, распни и тражили да пусти оног Вараву, разбојника“, казао је свештеник Бацковић, напомињући да смо такви ми људи зато што Бога гледамо из своје перспективе, желећи да Он буде онакав какав би нам одговарао кад би дошао.
„Господ ће доћи онакав какав јесте а ми треба да се трудимо да, не овим очима и умом, препознамо Бог него срцем, да се наше срце отвори, да наше срце буде спремно да дочека Господа, па макар и у последњем тренутку нашег живота када изађемо пред лице Његово. Неће нам бити битне очи, наша варљива глава и ум него оно што носимо у срцу. То срце је симбол љубави, зато наша дјеца на вјеронауци кад их питамо да опишу љубав цртају срце. Дјеца најбоље разумију да је то орган који види Бога и осјећа истинску праву, истинску, дубоку, вјечну и непролазну љубав. У то срце да заронимо, да се преиспитамо искрено у нашем срцу какви желимо да дочекамо Христа, хоћемо ли Га овакви препознати и како ћемо се према Њему понашати, нарочито ми који долазимо у храм Божји, који постимо и причешћујемо“, бесједио је о. Миајло.
Указао је да можемо бити слични оном Јуди који је као апостол ишао за Христом, гледао када васкрсава мртве, лијечи, чуда чини и први Га је издао.
„С друге стране имамо ону блудницу грешну жену која је, на Велику сриједу, скупим миром помазала ноге његове из дубоког покајања. Први у рај није ушао апостол, већ у пакао, а то је био Јуда, а први у рај је ушао разбојник са крста. То нека нам буде поука да не осуђујемо ми православни хришћани један другога, ни ону браћу нашу који нијесу вечерас у храму, ни оне који су у кафанама и на тај начин дочекују Васкрсење Христово. Својом љубављу, праштањем и разумијевањем да их разумијемо и да их личним примјером, а прије свега љубављу, призовемо у ову дивну заједницу православних хришћана. Сви ми који славимо дивни дан Васкрсења Господњег морамо да свједочимо срцем и љубављу а не причом и празним дјелима“, бесједио је отац Миајло, поручивши да дижући зидове нација једни међу другима, не видимо суштину овог празника.
„Суштина овог празника је рушење свих зидова. Прво је битно бити Христов, а онда све остало редом, и зато сваки Србин, и сваки човјек, који је прво Христов, онда ће све бити како треба, биће на правом путу. Зато, будимо људи Христови, будимо они који знају суштину данашњег празника, не они који фолклорно долазе у храм. зато је суштина овог празника у љубави Христовој, у љубави између нас, праштању и разумијевању. Нека та свјетлост љубави Божје, коју Он доноси и која је порука овог дана и празника, буде са свима вама. Нека та свјетлост буде путеводитељ вама куда да идете кроз таму овоземаљских превара, лицемјерја, зидова и свега што Господ руши својим доласком и узимањем нашег тијела“, закључио је протојереј Миајло Бацковић.
