Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије служио је, у Недјељу о блудном сину, другој припремној недељи, уочи Великог поста, 16. фебруара 2025. Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког, у Никшићу.
У литургијском сабрању молитвено је учествовао вјерни народ Никшића.
Послије читања светог Јеванђеља, бесједио је протојереј Василије Брборић, наводећи да се ова припремна недјеља, кад се припремамо за Велики и Часни пост, зове о блудном сину.
„За нас православне хришћане пост је сваки дан, сваки дан постимо од злих мисли и од злих дјела и да се уздржавамо да не би какав гријех начинили. Ово је тјелесни пост да би још усрднији били, да би још се више припремили не само духом, него и тијелом да служимо Господу и ближњима својим. Зато је Господ и сам постио и оставио нама примјер да и ми постимо. Тако треба и да радимо, а ова недеља о блудном сину, сви можемо у њој да се нађемо као овај блудни син који је потрошио очево имање и раздао га на што није требао, и кад је понестало свега морао је да се заједно храни са свињама. Оне представљају наше страсти, похоте, лоше жеље. Све то нас удаљује од Бога и од живота вјечног, а све је то пролазно. Онда се, хвала Богу, враћамо се Богу, тако и овај блудни син, кад је то све сагледао, вратио се Богу и отац га је примио као своје дијете, што и јесте, сви смо дјеца Божја“, рекао је о. Василије.
Сабранима се ријечју архипастирске бесједе обратио Преосвећени Епископ Методије.
„Као за све што нам предстоји, што је важно за нашу вјечну судбину и спасење за то се треба припремати. Данашњи дан и Јеванђеље по Луки, на крају те главе, чули смо како Господ говори својим ученицима причу о блудном сину, а прије тога им је рекао у истој тој глави пише о изгубљеној драхми, и о овци изгубљеној коју када неко изгуби од пастира овцу, остави 99 да би нашао ону једну. То је све однос који Бог има према творевини својој. Када оде човјек од Њега и када Га напусти, Он га чека и призива, никад не укидајући простор у који може човјек увијек да се врати“.
„То је најважније и то је наука за све нас хришћане. Никад не треба рушити односе. Ова прича данашња коју смо чули није само о том младићу који је вртоглаво и безумно очев дом и онда расуо, тражећи све што му припада, све своје богатство, имање које га је запало просуо. То је највише прича о заједници, то је прича о љубави и о немању љубави. Шта нам је рекла ова прича? Била су двојица синова, један је отишао тражећи своје, не желећи да се покори вољи очевој да му буде послушан, хтио је да се одвоји од њега да он зна како је најбоље да живи. И изашао је из куће, а кућа је симбол заједнице и онда је сам, тумарајући по њивама глади просуо све. Али, онај који га је на то наговорио, то мишљење и одлуку коју је донио за коју је мислио да је његова, то је вјековни непријатељ људски, ђаво“, рекао је Владика.
Додао је да тај непријатељ људски стално шапуће сваком човјеку, поготово хришћанину, да напусти, изађе из заједнице.
„Онда га он, онако без заштите, покровитељства и благодати Божје растури и дезинтегрише као личност до краја. То се десило са блудним сином, али кроз патњу и страдање почео је да сазријева, да се присјећа гдје је био и шта је изгубио, али тај пиљарски однос који је имао на почетку: Дај ми оче што је моје, шта заслужујем и шта ми припада, то је његов однос са оцем био, трговачки. Кад је видио, и кад је кроз патњу и пакао кроз који је прошао, то што је стављао на прво мјесто, трговину и тај однос са својим ближњим, кад је то пало у воду и кад је то нестало, онда се сјетио свога оца као личности, сјетио се његове љубави, сјетио се дома као заједнице, како се у њој осјећао и како му је у њој било“.
„Онда је само једно хтио, да се врати оцу, ставио је оца на прво мјесто када је дошао себи и рекао: Шта сам све тамо имао и како сам живио. Али, није се вратио због имовине, вратио се због оца и када је дошао оцу, кренуо ка дому и отац му изашао у сусрет, он прво што је изговорио, рекао је: Оче, јер га је ставио на прво мјесто. Није рекао: Опрости ми, не могу тамо, прими ме опет да нађем неког удјела у твојој заједници, да успоставимо неку трговину и пиљарски однос. Не, све је то отпало кроз страдање и тумарање, кроз пакао кроз који је прошао. Све се срушило и сви његови планови, које је имао и изграђивао, ти лажни односи засновани на интересу. Остала је само љубав очева и он се томе вратио“.
„Зато га је отац примио и ставио му одежду бијелу којом га је украсио. Међутим, шта се дешава с другим сином, који је испоштовао оца, али га није волио, само га је испоштовао? Трпио је то послушање, али није био у заједници из љубави према њему, него, опет је била нека трговина у питању. Кад је видио да се овај који је све просуо враћа, он је рекао: Овоме си дао све и теле угојено заклао, шта си мени, ево, колико година те служим, шта си мени дао? Какав је ту трговачки однос био. Ниси ми ни јагње заклао да се провеселим са својим друговима. А он му каже: Погрешан ти је однос, сине. Све моје је твоје. То што сматраш да је твоје и што је твој брат сматрао, зато је тако прошао. То није наш однос и то није твоја имовина. Ја ти дајем и све што је моје, твоје је и дајем ти и себе и своје срце и то је мјера нашег односа. Љубав, дати срце некоме“, бесједио је Његово Преосвештенство.
Указао је да Господ преко пророка, преко псалмопојца каже: Срце твоје хоћу сине, ништа друго.
„Хоћу однос да имам с тобом. Не, да ти даш десетак од имовине, да постиш сриједу и петак, да поштујеш заповијести споља, а онда да видиш и успоставиш с Богом трговачки однос. Не. Има људи кроз ове дане који су прохујали напада на Цркву, говорили: Бранили смо Цркву, шта нам је црква дала? Бранили смо српство, шта нам је српство дало? Партије које су дошле, шта су нам оне дале? То је пиљарски однос. Бранили смо Цркву јер је то наша кућа, то је наша заједница. Бранили смо нашу заједницу народну, јер смо то ми, без тога не постојимо. Не треба нам ништа за узврат, дајемо себе, а остало ће нам све Господ придодати зато што ће нас својом близином и својим благословом и тиме што ће се уселити у срца наша преиспунити сваким богатством и постаћемо истински богати људи, имајући Бога у себи“.
„Нећемо, можда, бити имућни, јер нам то није ни обећао, али је и то рекао. И то је Господ рекао: Иштите само Царство небеско, мене, благодати Духа Светог, каже Господ за себе, Мене тражите, а остало ће вам се све придодати. И овај његов син, који је био по свему узоран и исправан и све испуњавајући, остало је питање да ли је на позив очев: Дођи, јер нам се ваља провеселити, твој брат је мртав био и оживио је, изгубљен био и нађе се. Дођи с нама у кућу, и остало је непознато, Јеванђеље није до краја одговорило да ли је он ушао у кућу, односно је ли се вратио у заједницу или је отпао. Страшна је ово прича и јако поучна за овај период у који улазимо, иначе, за цијели наш живот не само за овај период Великог поста у који улазимо“, поучавао је Преосвећени Епископ Методије.
Додао је да је Достојевски говорио када би се цијело Јеванђеље, на неки начин, изгубило, а само ова прича остала, о љубави и о заједници, у њој је испричано цјелокупно Јеванђеље.
„Поред ове радости и љубави Божје данашње, гдје смо се сабрали, имамо још и приде радост и љубав да су нам дошла браћа из Русије. Ту нам је отац Димитрије из Кемерова и отац Андреј из Новокузњецова, из Кузбаса Митрополије Митрополита Аристарха. То је њихова семинарија. Дошли су нам данас у госте, у Црну Гору, они су вам већини од вас, поготово отац Димитрије, веома познати, јер нема године када, бар једном не дођу у току године да нас посјете, нас овдје и Митрополита Јоаникија, особито, а и ја сам имао прилику да будем, прије годину дана, њихов гост у Сибиру, у Кемерову, у децембру мјесецу када је сваки дан температура била минус 40 степени, али ми се срце радовало и гријало љубављу, гостопримством, љубављу свете Русије. Никад се нисам тако лијепо осјећао као у тим зимским, сибирским данима када сам био код њих у гостима“, казао је Владика будимљанско-никшићки Методије.
