На монашком гробљу манастира Шудикова, у уторак 6. фебруара 2024. године, на празник Преподобне Ксеније Римљанке и Блажене Ксеније Петроградскe, сахрањени су земни остаци монахиње Пелагије (Свркота).

Сахрани је претходила Света заупокојена Литургија са монашким опијелом, коју су у манастирској цркви Ваведења Пресвете Богородице, служили свештеници архијерејског намјесништва беранског, монаси манастира Ђурђеви Ступови као и братство Цетињског манастира, у којем је новопрестављена слушкиња Божија монахиња Пелагија била изложена у понедељак 5. фебруара.

Молитвеном сабрању присуствовало је бројно свештенство, монаштво и вјерни народ.

Након одслужене заупокојене Литургије и монашког опијела, на манастирском гробљу у Шудикови, обављена је сахрана блаженопочивше монахиње Пелагије.

Обраћајући се сабранима, које је окупила љубав и поштовање према монахињи Пелагији, протосинђел Евстатије (Драгојевић), сабрат манастира Ђурђеви Ступови, подсјетио је на ријечи Светог Макарија Египатског, великог учитеља монаштва, који је на питање зашто је тужан одговорио да је видио многе невоље хришћана последњих времена.

„Говорио је о свим искушењима које ће снаћи хришћане у тим временима, а његов ученик га је запитао: Како ће се они спасавати? Рекао је да ће се спасавати без великих подвига, спасаваће се само кроз смирење. Сва времена у којима је Црква постојала нису била лишена тих великих подвижника, великих отаца црквених, а у нашем времену имали смо срећу да је у том духу живио и своју учитељску, пророчку службу обављао Епископ херцеговачки блажене успомене Атанасије, који се много трудио око превода древних отаца, богослужбених књига и прије свега Псалтира“, навео је о. Евстатије.

Додао је да су, једном приликом, питали Владику Атанасија за значење стиха из псалма:  ”Изабрао сам рађе да се премећем у дому Бога мојега, него да живим у становима безбожничким.”

„Он нам је рекао да то значи да смо рађе изабрали да немамо сталног мјеста у дому Господњем, и још нам је рекао: Ако имате стално мјесто, ако вас не ћушкају стално и не помјерају, питање је да ли сте прави монаси, да ли сте прави хришћани. Данас, ево, испраћамо најбоље тумачење ових псаламских стихова. Прошло је тридесет и више година од како је Нада Свркота дошла у познање истине Божје и пожељела да иде усрдно и најусрдније путем Христовим, па је том жељом вођена отишла у манастир Ваведења Пресвете Богородице у Овчарско-кабларској клисури гдје је провела искушеничке дане и након неколико година, баш, на празник Ваведења примила монашки постриг“.

„Касније је наша сестра Пелагија прешла у манастир Жупу Никшићку, гдје је провела око десет година, касније у манастиру Калудра, па у манастиру Самоград и све је то било по послушању Цркве и управљала је тим манастирима. Када је болест надвладала њено болесно тијело, она је, уз благослов нашег Владике Методија, и уз дозволу нашег оца Данила, последњих неколико година, провела у манастиру Ђурђеви Ступови заједно са нама, по послушању гдје није проводила болесничке дане, него су ти њени дани били испуњени молитвама, постовима, смирењем, трпљењем и, што је за монахе најважније, послушањем“.

„До задњих својих дана пребивала је у послушању оцу игуману и братији по чему ћемо је ми памтити и по чему ћемо је, увијек, спомињати. Њена животна књига се овдје завршава, али то за нас који вјерујемо у Христа распетог није крај, јер голгота и распеће није последња ријеч Христова, него убрзо после тога долази васкрсење и долази слава Његова. Тако и ми сви, који следујемо Христу у Христовом учењу, Христовим стопама, пролазимо разне патње у животу. Пролазимо болести, пролазимо страдања, често, једни од других пролазимо и прогоне, али ни то није ништа лоше, то је јако љековито, добро и потребно“, бесједио је протосинђел Евстатије, појашњавајући да људи различито схватају живот и тајне вјере, на различите начине их доживљавају.

„Добро је да се сусретнемо, да о томе проговоримо да може бити да у животу имамо неку грку ријеч, да једни од других мало пострадамо, али се то све поравни једним универзалним лијеком који је свима нама доступан и увијек га имамо, а то су ријечи које је наша сестра Пелагија често говорила: ”Слава Богу за све”. Те ријечи  нас ослобађају стреса, ослобађају нас брига, јер ми свој живот и све што имамо предајемо на старање Богу, у Његове руке, а ко ће боље управљати нашим животом него Бог који жели да се ми сви спасемо и да дођемо у познање истине. Спасење је крајњи циљ нашег живота и видимо како је наша Пелагија своје последње дане провела мирно, без роптања, без неких посебних захтјева, заиста монашки. Отац игуман и наша сестра Далиборка, који су били уз њу у часу њеног упокојења, кажу да је то било достојанствено и задивљујуће. Како они кажу хришћански и монашки“.

„Тако је провела живот наша Пелагија, тако ћемо је спомињати и тако памтити, јер видимо овдје, са свих страна, гдје год да је она била постављена на послушање, данас овдје сабрани људи су дошли на овај наш привремени растанак. Људи кад одлазе у неки други град исто им је тешко и жалосни су, па се поздрављају и тај растанак им тешко пада. Овај наш растанак је привремен, можда ће трајати мало дуже, колико ко од нас поживи овдје на земљи, ако у међувремену Христос не дође, и онда ћемо заједно сви бити у прослављању Бога“, рекао је отац Евстатије.

Нека је вјечан спомен монахињи Пелагији.