САБОР ЗА ОДБРАНУ СВЕТИЊА – Никшић, 21. децембар 2019.

Као нека књига отворио се овај дан. Ужасан и лијеп, дан у коме бисмо могли и да волимо и да умремо на исти начин.  Изазива нас вријеме у овоме свијету препуном ироније и апсурда, вријеме у којем не влада ни смисао, ни поредак, ни вриједност… јер „свијет у злу лежи“. Док небо кишом залива град, осјећам се посебно. По временским приликама, по боји, по структури, по људима и њиховој чврстој намјери, овај је дан друкчији; дан звона и анђела, дан молитве и захвалне пјесме Богу и Острошком Чудотворцу.

САБОР ЗА ОДБРАНУ СВЕТИЊА

Рано сам стигла, али Црква је већ пуна, око ње се разлила ријека људи у свим правцима. Промичу кишобрани и људи ћуте, док киша нискама дугих и танких перли, непрекидно пјева своју тиху химну. Сабирам своју сјету и тугу и слушам како пјесма оданости сведобром Богу бруји у Цркви, просијеца кишу и трепери у простору изнад ћутљивих људи, а онда се уткива у вјетар и у облаке. Погледом као руком милујем шарену шкољку саткану од десетине хиљада кишобрана, шкољку испод које у ћутању ври живот, онај најљепши седефни, бисерни, повезан са Богом, запечаћен љубављу, одан вјери, свијешћу и стрпљењем наоружан.

То су Срби. То је онај народ предодређен за патњу, који може и да буде и да не буде, који може и да има и да нема. Само му је Господ остао и ова молитва којом напада зло и оне који домовину хвале а продају је, законе доносе, а краду и отимају, расту по цијени наше пропасти.

У мени паралела и сјећање на причу арапског писца о дјевојчици која скупља увело лишће и поново га вјеша на суве гране дрвећа. Она има туберкулозну сестру за коју је љекар рекао да ће умријети када и посљедњи лист у башти падне са дрвета. У патњи достојанствена, дјевојчица не одустаје, има вјеру, па из дана у дан качи лишће… Тако ради духовна аристокатија!

Гријем се топлином прошлости, јадикујем због суморне сдашњице. Вода ми је и у очима. Вратите ми лик, чело, поглед и моје дисање! Вратите ми језик! Гласа сте ме лишили, а хоћете и Слова да ме лишите, тамничари моји! У грудима пеку ријечи прећутане, неисказане, наталожене… Ипак, Слово је знамење побједе. Крв ће се Његова осушити у грлима оних који га прогоне. Слово мач истине носи, од јасала у Витлејему до крста на Голготи, и поразиће оне који га муче и  који га се одричу.

Мој поглед клизи низ кишу што непрестано пада. Под теретом њежности повила се млада мајка са дјететом у наручју. Поред ње старији човјек држи кишобран и покрива их. Дијете радознало гледа свијет око себе и спокојно лиже кишне капи са лица. Мало даље, као витко дрво, окамењен стоји монах и одбија сваки покушај да неко наднесе кишобран изнад његове главе. Ћути и окреће бројаницу, док као неки поточић вијуга вода по његовим леђима. Видјех и људе у инвалидским колицима, младиће којима је досадило да држе кишобране па су их одложили, дјевојке којима се по лицу разлила шминка од воде. Дошли смо да покажемо да човјек постаје човјек својом одлуком, отпором и непристајањем. Дошли смо да дамо душу, да дамо руке, да дамо срце… као да сви шапћу. Дошли смо да узмемо одавно нам одузету слободу.

Пролазе сати и дан добија дубину. И Црква се нагиње према народу и народ стреми Цркви. Свети Василије као бијели пастир дозива своје стадо у небеске ограде, опомиње да нас горчина не отрује, зна Он да смо свикли на неправду и да је вријеме великог напора. Зато је ту и зато је и ова киша безгласна, да прича не би прешла у трагедију и да нас Свети својим Духом надахне…

Свако је очајање граница, а срце је безгранично уче нас наши духовни оци. Наше ратовање има своје обиљежје, ови који нам отимају светиње имају много метода, наша је само молитва.

Кишни је дан. У бисагама магле носи благо неба. Привилеговано вријеме својом  загонетном љепотом наговјештава нови почетак. И овај Сабор, оволика свјесност овог светог и чудног сабрања, надахњује и збуњује.  Да ли ћемо бити достојни високог задатка да се приближимо и стопимо са оним  што треба да одбранимо!?

Весна Тодоровић

Video kanal Eparhije

Srpska pravoslavna crkva

Radio Svetigora

Sveviđe