Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије служио је на празник Преподобне мати Ангелине Српске, у суботу 12. августа 2023. године, Свету Архијерејску Литургију у храму Преображења Господњег, у Кршу – Шаранци код Жабљака.

Саслуживало је свештенство и монаштво Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке уз молитвено учешће бројног вјерног народа.

У својој архипастирској бесједи Владика је сабранима честитао почетак празновања Преображења Господњег у чију славу су се данас окупили, у храму посвећеном овом великом Господњем празнику.

„Окуписмо се данас у овом дивном селу, Кршу гдје је црква подигнута у спомен битке у којој је народ, ослобађајући се од непријатеља човјечанства, а највише од гријеха, смрт и ђавола од којих нас је Христос ослободио, а онда и од ових спољашњих освајача и непријатеља, подигао ову цркву у захвалност Богу, јер Њему једином треба захваљивати кад очувамо, а око тога треба добро ми да се потрудимо, своју слободу и да будемо ријешени на то. А то је највећи дар који је Бог дао човјеку, да буде слободан и да буде сабесједник са самим Богом“.

„Никад се то не би могло десити јер би били апсолутно и вјечно одвојени од свега божанског да се Христос није оваплотио као Бог и узео на себе људску природу, у својој личности је сјединивши и божанску и људску нераздјељиво и несливено у себи. Он је истински Бог остао, поставши човјек али и у свему и до краја је постао човјек, узевши природу од Пресвете Богородице Дјеве Марије људску на себе, бивајући и будући исти као и ми у свему, осим у гријеху“, рекао је Преосвећени Епископ Методије.

Зато, додао је он, кад смо се ослободили тог првог ропства због Христовог оваплоћења, а онда кроз Његово страдање и Његово славно Васкрсење, тиме смо, крстивши се и обукавши се у Христа постали Његови сродници.

„И, умирући с Њим почели смо да васкрсавамо с Њим и васкрснућемо, прво васкрсавамо духовно, а онда ћемо и тјелесно кад буде, по Његовом обећању нелажном, како је Он то сам рекао кад буде други и славни долазак Христов. Он је својим ученицима говорио да буду свјетлост свијету, а ми данас славимо ту нестворену, божанску свјетлост којом се Он преобразио и која је засијала из Његове личности и божанске природе. Његове хаљине, каже Јеванђеље, као што чусмо на светој Литургији, какве год да су биле материјално и које год боје да су биле, то с еу Јеванђељу не помиње, али су постале бјеље од снијега, а какве ни бјелиља, каже, не може убијелити ниједно платно том бјелином; а Његово лице је сијало свјетлије до сунца“.

„Као што то увијек бива кад човјека посјети благодат и свјетлост Божја и кад осјети Његово присуство, он осјети тада своју недостојност и почне да бунца, као што је Петар почео да бунца. Прво кад је видио силу Христову, кад је први пут ушао у његов чамац док је проповједао на Генисаретском језеру, кад Га је први пут Петар угледао и слушао шта Он прича народу који је био на обали, а онда кад је видио чудо, кад је рекао гдје треба да забаце мреже и кад су имали огроман улов, а претходну ноћ нису уловили ништа они који су били вјешти зналци и риболовци знали су да ту рибе нема, и кад су у томе видјели присуство Божје и Његов прст, директан Његов утицај и дејство, он је пао на кољена и рекао: Иди Господе од мене, јер сам је грешан човјек“, бесједио је Његово Преосвештенство.
Тако исто, подсјетио је Епископ Методије, Петар, на Гори Таворској, у слави Преображења Христовог, пао је на кољена са Јаковом и Јованом, бираним ученицима Христовим.

„Извео их је на Гору Таворску и рекао: Лијепо нам је овдје бити. Као што је и нама овдје лијепо око овог храма бити, на светој Литургији, да упијамо свјетлост божанских, нестворених енергија које зраче кроз Свете Тајне из овог светог храма. Сами смисао те свјетлости коју ми упијамо у себе; једном је отац Лука, блаженог спомена, игуман Цетињског манастира, кад су га питали зашто монаси и свештеници носе црне мантије, рекао да је негдје прочитао код Светих Отаца да би што више упили свјетлости небеске у себе, јер црна боја највише упија свјетлост“.

„Тако смо и ми дошли овдје да се напојимо и да упијемо што више те божанске свјетлости у себе не да би она остала само за нас, него да би та свјетлост кроз сва наша дјелања, наше мисли, наше ријечи после свијетлила цијелом свијету. То је Христос и рекао својим ученицима: Нека се свијетли свјетлост ваша пред људима, пред осталим свијетом да они, видјевши ваша добра дјела прославе Оца нашег Који је на небесима. И сав смисао сијања те свјетлости, која исијава из оних који Христу сљедују јесте да се прослави име Божје, а не да се прославе они из којих та свјетлост исијава. Људи треба Бога да прослављају, а онда ће Бог прославити кога Он буде мислио да треба због људског рода и његовог спасења, своје изабранике на свој посебан начин“, навео је Владика.

Указао је на ријечи старца Пајсија Светогорца, који је говорио да су они попут конзерве, бачене поред пута, која, кад је сунце обасја, сине да се не може у њу гледати, али не зато што она има неку своју свјетлост која из ње извире, него зато што само осијава ту небеску и сунчану свјетлост.

„Срећан вам празник Преображења, који смо почели да славимо овдје у Кршу. Стигао сам овдје после 30 година, 1993. године сам овдје био први пут, имао сам 17 година. Био сам у селу, недалеко одавде, у очевини са мојим оцем који је, путујући из Пљеваља дан раније, кад је на мосту на Тари пресједао видио неку гужву. Видио је Патријарха Павла и питао људе шта се дешава, а они му кажу да сјутрадан у Кршу Патријарх служи, дакле 1993. године на Преображење. Дошли смо пјешке мој отац и ја из села овдје, на Литургији није пуно људи било, али се почело сабирати из ових гора док је трајала Литургија, наро је притицао у ријекама, док се овдје није обрело више стотина људи и око 300 се тада крстило“.  

„Та свјетлост Христовог преображења и духовног рођења крштењем које је тада било, 300 људи се крстило, после су неки од њих овдје присутни свештеници и монаси и монахиње, из те групе дјеце и народа који се крстио; ми смо присуствовали и ево сада свједочимо и присуствујемо истинском и правом преображењу које се збило од тог дана, прије 30 година за све ове просторе, села и крајеве и шире, куда год су људи понијели небеску свјетлост коју су посркали тог дана овдје, у Кршу. Зато треба непрестано Богу благодарити и чинити, да све што је до нас урадимо да будемо, колико је то нама могуће, достојни те небеске свјетлости и да је проносимо куда год идемо широм овог земаљског шара“, поручио је Владика будимљанско-никшићки Методије.    

 
Након свете Литургије Преосвећени Епископ Методије је преломио славски колач.

Заједничарење је настављено уз трпезу љубави.