Епископ Методије приликом освећења храма Светог Георгија на Трси: Не можемо се обновити, постати цјелосни, сложни, јаки без Христа, ако се Он међу нас не усели, ако не буде центар око кога ћемо се сабирати као народ и као појединци
Молитвено и свечано је било у девету недјељу по Духовима, 6. августа 2023. на празник Свете мученице Христине, Преподобног Поликарта Печерског и Светих мученика Пребиловачких и Доњохерцеговачких, у селу Трса у Пиви, гдје је у обновљеној цркви Светог великомученига Георгија, служена Света Архијерејска Литургија, извршено мало освећење храма и одржан богат културно-умјетнички програм.
Свету Архијерејску Литургију су служили Његово Вископреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Јоаникије и Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије уз саслужење више свештенослужитеља и молитвено учешће вјерног народа.
Прије почетка Литургије Митрополит Јоаникије је извршио мало освећење цркве.
Пивљанима и свима који су се сабрали у чину освећења храма Светог Георгија, у селу Трса, архипастриском бесједом обратио се Преосвећени Епископ Методије, рекавши да ова црква, „ова лађа спасења“ није само народа који се овдје рађао, живио и умирао, сахрањивао се око ове светиње, него је свих оних који су овдје долазили, пролазили и притицали јој да се Богу помоле, како би се њихове молитве чуле у небеском Царству Христовом.
„Чули смо у светом Јеванђељу да је Господ, када је нахранио пет хиљада људи, на чудесан начин, осим жена и дјеце, каже јеванђелист, који су ишли за Њим у то пусто мјесто, сљедујући Га и слушајући ријеч Његову спасоносну, јеванђељску како треба живјети и како треба умирати да би се задобило Царство небеско. Ученици су га питали: Дај, да отпустимо овај народ да оду негдје у насељена мјеста да купе нешто себи од хране и да преноће, јер их је, већ, ноћ хватала у том пустом мјесту, а Он им је рекао: Дајте им ви што имате да подијелимо колико тога имамо, међу собом, колико год да нас је и колико год да те хране имамо. Они кажу: Имамо само пет хљебова и двије рибе, ништа је то на оволико мноштво народа. А Он им каже: Донесите, и Он је преломио и дијелио и наситили су се сви. Пет хиљада људи од пет хљебова“, рекао је Владика, додајући да је претекло толико хране коју је Господ благосиљао и дијелио да је било више од 12 котарица хљеба у односу на оно колико је било прије него што је Господ благосиљао.
„Онда је, отпустивши народ, рекао Господ својим ученицима: Идите ви преко Генисаретског језера на другу страну, ја ћу вам се придружити. И они, кренувши, Господ је отпустио народ и каже јеванђелист да је отишао на гору да се у самоћи и у ноћи помоли Богу. То је нама наук да, сљедујући за Христом, као што Он није тражио подршку основну и кључну своје мисије и своје проповједи и свог живота на земљи у друштвено-политичким заједницама које су биле, или националним, није „купио поене“, ишао по градовима да би на основу чуда које је чинио придобијао за себе присталице, него је у самоћи отишао на гору да се помоли Богу и да оно што ради се заснива једино и само на Његовом односу са Оцем својим небеским и на томе заснива цјелокупно своје дјело и мисију“.
„И као што је обећао својим ученицима, придружио им се у току ноћи, ходајући на чудесан начин, да би их на тај начин охрабрио да иду за Њим, због страха јудејског који су их прогонили због тога што је Исус проповједао, дошао по води до лађе, а била је бура велика, дигли се таласи и они, уплашивши се за своје животе додатно су се препали видјевши утвару која иде и сјенку по води и прилази им лађи, те су повикали, а Он им говори, оно што стално кроз Јеванђеље се чује, у ријечима Господњим: Не бојте се, не бојте се и вјерујте, ја сам. Онда Петар, који је увијек истрчавао, истицао се испред осталих апостола, каже: Господе, реци ако си ти и учини да и ја дођем по води ка теби; да изађе из те лађе. Господ му то дозволи и одобри, и он, ходајући према Њему, у једном моменту, почиње да тоне“, бесједио је Његово Преосвештенство.
Петар почиње да тоне, појашњава Епископ Методије, када скида свој поглед са Исуса у Кога је то тад гледао док је ходао по води, и обазрео се на околности које су владале око њега, на јак вјетар и високе таласе.
„Видјевши те стихије морске и ваздушне, које иду на њега, заборавио је на Онога ка Коме је ишао. Препао се и почео да се дави и тоне. Кад је видио да ће да се удави, опет се сјетио Господа и завапио: Господе, спасавај, и вади га Господ, каже Јеванђеље, подиже га на површину и каже: Маловјерни, зашто посумња? Улазе у лађу и тог момента, кад Он улази у лађу стишава се вјетар и умирује се море. Лађа, у којој су пловили апостоли, и у коју је ушао Исусу, је у ствари слика Цркве Божје, слика овог храма гдје смо се окупили, као лађе спасења од вјетрова и таласа овог свијета и овог живота, свих искушења, недаћа која нас сналазе док смо на земљи. Сигурна лађа спасења није лађа, сама по себи, и Црква која се љуљала док Христос није ступио у њу“.
„Сигурност њена и наша у њој је само ако је ту Христос међу нама. А Христос је овдје, у овом храму, у светим Тајнама и својим благодатним енергијама које шаље на нас док се молимо и учествујемо у светој Литургији. То Његово присуство међу нама врхуни у светој Тајни причешћа Тијелом и Крвљу Његовом, којом ћемо се, ако Бог да, на овој служби, причестити по мјери свог подвига, вјере, и труда да се припремимо за сједињење с Њим. Није довољно само испуњавати неке прописе и задатке које је неко прописао, па да тиме помислимо да смо достојни сједињења с Богом. Срце људско је оно које тражи Господ за себе, не само одвојених 15 или 30 минута да се прочита неко штиво или молитва. Господ хоће срце наше цјелокупно, јер је то мјесто и престо у које Он треба да се усели и устоличи, и у којем ћемо се ми срести с Њим, у срцу нашем и у дубинама бића нашег“, поучавао је Владика.
Гдје буде Он, навео је Преосвећени Епископ Методије, ту ћемо бити на сигурном мјесту, у лађи спасења, и у Царству небеском.
„Господ нека нас удостоји свог присуства и своје посјете благодатне спасења, као што је удостојио наше претке, и вјерујемо и надамо се у то, који су се окупљали око ове светиње, који су се повлачили у горе, у самоћи, молећи се Богу вјековима, кад су били нападнути од разних освајача и империја, као што се Исус повлачио у гору и молио Оцу своме; тако се и наш народ повлачио у ове планине и горе, на које смо се ми данас окупили, молећи се Богу. На крају је Бог дао и слободу, ослободивши се прво од гријеха, ђавола и од свих лоших особина и међусобних зађевица, свађа и препирки, тако нас је после ослободио и од спољашњих непријатеља“.
„У оној мјери у којој смо се ми за Њега везали и на Њега мислили, у тој мјери смо стабилно ходили по мору ове историје и овог живота као народ, а кад смо с Њега скидали поглед и гледали на друге ствари около, потуцајући се по њивама глади, тада смо се давили у мору и недаћама овог живота и дезинтегрисали као заједница, као народ, а онда, опет, у том одсутном моменту, скоро удављени, кад се сјетимо Њега и вапимо, ево, се опет консолидујемо, сабирамо, устајемо, усправљамо и обнављамо као народ. Никад се не можемо обновити, постати цјелосни, сложни, јаки без Христа, ако се Он међу нас не усели, ако Он не буде центар око кога ћемо се сабирати као народ и као појединци“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки Методије.
Бесједио је и Високопреосвећени Митрополит Јоаникије, који је истакао да су данас на Трси доживјели пуноћу радости духовне, јер је дао Бог да се обнови овај свети храм. Казао је да се само може замислити каква је пуноћа била када је ова светиња подигнута 1899. године, ако се узме у обзир колико је тада овдје било народа, колико ђака по школама, као и оваца по пасиштима. Међутим, иако се времена мијењају, вјера се не мијења, већ вјера, част и поштење увијек имају исту садржину и значење и дају смисао живота. Владика је оцијенио да људи, иако су се одселили, нијесу заборавили своје коријене, већ да његују памћење и сјећају се свог завичаја, рођеног огњишта, гробова својих предака, а посебно својих светиња, и то је оно што посебно радује.
„Ево, догађа се пред нашим очима нешто чудесно. Ови крајеви и ове светиње, које су изгледале напуштене, и огњишта напуштена, и гробови заборављени, они сада, повратком нашег народа вјери, дају нову снагу и нову свјежину нашем роду и обједињавају нас у Духу Светоме. Једино и право јединство међу људима је јединство у Духу Светоме”, поручио је Митрополит Јоаникије.
Црква обједињава све и чини свакога блиског једно другоме, појаснио је Митрополит и додао:
“Ми смо у Цркви сви браћа и сестре у Христу Исусу Господу нашему. Имамо једног Оца нашега небескога, Коме се молимо и према Коме имамо слободу да увијек куцамо на вратима Његове љубави и Његовога срца, да нам отвори двери свог милосрђа. И имамо сви једну мајку, то је Српска православна Црква. Али, то је једна света и саборна и апостолска Црква, јер је Српска православна Црква у јединству са свим православни светим Божјим Црквама по цијелој васељени. И знамо, када обновимо један храм, макар то било у крајњој забити, али немојте мислити да је ово забит, ово је данас мјесто љепоте и духовне висине, и тамо гдје има храм у коме се служи Света служба Божија не може бити забит ма гдје то било, дакле ма гдје да се обнови храм Божији, то је радост за цијелу православну васељену и то је васељенска радост”, казао је Високопреосвећени Митрополит и додао:
“Као што су ваши преци некада у своје вријеме, када су овај храм подигли, завршили и освештали, доживјели пуноћу радости, и ми данас ту пуноћу радости и духовнога братскога јединства овдје уживамо. Али, можда више захваљујући вашим прецима него вама самима, зато што је теже њима било тада подићи овако велики и лијеп храм у овоме селу, него данас саборни храм у некоме граду. Они су га подизали у славу имена Божијега и ради учвршћења свете православне вјере, као знак своје вјере да се имају гдје сабирати и Богу молити, али и да оставе јасно завјештање своме потомству.”
По његовим ријечим наш народ, који је био једно вријеме залутао и запоставио своје храмове, имао је цијело вријеме позив Божији преко ових светиња да се врати својим коријенима. И, хвала Богу, вратио се, не баш у потпуности, а као свједочанство томе је обнова постојећих и изградња нових храмова:
“То је велика радост и велико духовно укријепљење и оснажење. Посебно данас то доживљавамо овдје на Трси, јер видимо да су људи који су обнављали овај свети храм, радили са великом вољом, са великим стрпљењем уз примјену струке. Радили су онако како ваља и како Бог заповиједа и зато је то данас све лијепо и красно видјети, и овај сабор је данас тако лијеп зато што су они уложили свој труд и љубав, вратили се на пут својих предака који су им оставили овај храм као свето завјештање свете православне вјере, да га чувају и његују у све дане свог живота и да га још љепшег оставе своме потомству.”
На крају је Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Јоаникије, у своје и у име Преосвећеног Епископа Методија, пожелио да све који су се уградили у ову светињу Бог награди:
“Колико је год ко учинио, нека Бог умножи добро у њиховим домовима, прије свега да их обдари добрим здрављем и сваком радошћу, земаљском и небеском. Нека буде срећна обнова овог светог храма и овај свети сабор нека буде благословен, свима на здравље, на спасење и на радост. Амин, Боже дај, на многа и блага љета!”
Након свете Литургије Владика Методије је за показану љубав и доброчинство према својој светој Цркви, а нарочито приликом обнове храма Светог Георгија на Трси, одликовао архипастирским граматама: Рада Живковића, Александра Милосављевића, Жарка Калуђеровића, Хајриза Брчвака и Милоша Јокановића.
Услиједила је трпеза љубави и богат културно-умјетнички програм.
Црква Светог Георгија саграђена је послије Херцеговачког устанка. Негдје се наводи да је изграђена 1899. као саборни храм села: Подмилогоре (насељавају Јокановићи), Херцег стране (Крунићи, Баланџићи, Бјелаковићи), засеок Кулић (Кулићи и Гредићи), Доњи и Горњи Унач (Крунићи, Миличићи, Ушћумлићи и Мирковићи) и центра МЗ Трса (Јокановићи, Краљачићи, Дондићи). Храм је обновљен 1967. а како је приличнa оштећења претрпио у вријеме земљотреса на црквеном здању је урађено ињектирање 2004. и тиме донекле заштићенo од даљег пропадања.
Крајем 2017. године са благословом Митрополита Јоаникија, тадашњег Епископа будимљанско-никшићког, формиран је Црквени одбор на челу са Милошем Јокановићем, који је кренуо у нову обнову светиње.
Село Трса налази се на Пивској планини на надморској висини од 1450 метара. У непосредној близини села, које је на дванаестом километру регионалног пута Плужине-Жабљак, су живописни кањони ријека Пиве, Таре и Сушице, а само село је смјештено испод обронака горостасног Дурмитора.
