На празник Успенија Пресвете Богородице, у суботу 28. августа 2021. молитвено и свечано је прослављена слава храма, посвећеног данашњем празнику, у селу Пошћење у Шавнику.

Свету празничну Литургију служили су протојереј-ставрофор Дарко Р. Ђого и јереј Драженко Ристић, надлежни парох.

Ријечима пастирске бесједе отац Драженко је вјерном народу и гостима сабрања честитао празник и славу храма.

По одслуженој Литургији преломљен је славски колач и освештано славско жито у част и славу овог празника.

Домаћин овогодишње славе био је Иван Ћоровић, некадашњи капитен КК Црвена звезда, млађих категорија, који је због болести био приморан да напусти изузетну кошаркашку каријеру.

Дио колача и обавезу домаћинства за следећу годину преузео је Димитрије Драгомиров Башовић.

Прослава празника и славе настављена је уз трпезу братске љубави у дому на Пошћењу. У пригодном програму су учествовали: књижевник Јанко Јелић, етно појац Бранка  Зечевић и гуслар Лазар Микић.

Пјесник Радинко Крулановић у свом обраћању, насловљеном са „Сретање као мјера живота“ је изразио радост што је, на овај велики и дивни празник, у Пошћењу не да би мудрословио, већ љубословио, не да би сабране подучавао, већ да им каже да је почаствован што може са њима да дијели љубав.

„Што може да вам каже да вас воли, и да осјећа да се међу вама осјећа вољено, и да ријечи које вам говорим нијесу ријечи већ руке које би да вас загрле, да загрле нашег младог домаћина који свједочи да је живот више од приче о животу, да је живот Сретење Бога и човјека и да је Сретење изнад свих наука, теорија, технолошког прогреса и свемоћи интернета(...) Јесте да смо и ми свједоци њене моћи, али смо свједоци и њене немоћи, јер она не зна загрлити човјека, не умије му пружити руку... Она нас обезличује, отуђује, стварајући од нас потрошаче без мјере и произвођаче потреба“, навео је Крулановић, додавши да у тако наглашеном технолошком друштву, немајући потребу за другима, утјеху тражимо тамо гдје је не можемо наћи.

„Из те глади нас може избавити Црква, Бог, данашњи дан, наша мила Богомајка која нас упућује једне на друге, на човјека, упућује нас на Сретење, на сусрет као космичку радост. Сретење је срести онога коме смо се читав живот надали. Сретење је вјера да ће до тог сусрета доћи. Сретење је љубав која ће препознати Онога Који је стално међу нама, само што Он чека да Му се обрадујемо и пружимо Му руке жудне...Сретење је овај сусрет који покушава да надјача тишину и ћутање, ова радост празника, сусрет човјека са човјеком, литургија у којој се отварају небеса да би се нахранили љубављу, загрљај свјетова и радост што смо препознали једни друге“, поручио је Крулановић.  

Празничну бесједу одржао је протојереј-ставрофор Дарко Ђого, ванредни професор ПБФ Светог Василија Острошког у Источном Сарајеву.

Бесједу оца Дарка Ђога преносимо интегрално:

Збјег
„У једном од коментара на свесрпском порталу ИН4С на некоме од мојих текстова непотписани приповједач је дао убједљиво најтачнију квалификацију суштине српског политичког ентитета (теократске племенске заједнице, затим кнежевине и напокон, накратко, и краљевине Црне Горе и Брда са присаједињеном Херцеговином и старосрпским Будимљем) – Црна Гора је српски збјег. Иако оваква оцјена засигурно и врло душекорисно вријеђа великомонтенегринску мистификацију староштокавске „Државе“, тешко да постоји тачнији опис суштине Црне Горе и Брда: то је његошевска драма народа:
„Што утече испод сабље турске,
Што на вјеру праву не похули,
Што се не хће у ланце везати,
То се збјежа у ове планине
Да гинемо и крв проливамо,
Да јуначки аманет чувамо,
Дивно име и свету свободу.“

Свако коме су херцеговачке баке причале шта су у геноциду над српским народом у Другом рату, зна да није уопште мало рећи да су Црна Гора и Брда – збијег, спас, уточиште, асилион. Најбољи и јесмо били када нас је свијест о убјежишту држала на рамену Богочовјека и Богородице. Када бисмо били свјесни да смо као Срби – наш превод имена „хришћани“ – били сабрани јер смо збјежали. У сваком забораву нашег прибјежиштења, ми смо, од тјескобе и од ширине, задавали муке Св. Петру Цетињском, дотле да свако ко се дичи црногорском прошлошћу, ма са ког идентитетског спектра, треба само да прочита његову непрекдину муку и бригу , невољу и зло са којим се Светитељ беспрестано суочава са лажном браћом и непоузданом ријечју коју савременици му не држе – и престаће га гордост славне прошлости и пруженог отпора странцу и непријатељу: ништа мањи није био ни онај светитељу и помиритељу. Када се теократски збијег окончао свјетовном псеудо-државношћу, десило се оно што се готово увијек дешава са нашим државама. Владар и апарат доживљавају себе као циљ а „државу“ као средство, народ као средство у служби средства. Зато је сувишак „државотоврности“ у новом вијеку увијек завршавао за нас трагично. Наше „државе“ без косовске завјетности и немањићке вертикале немају смисла: оне су друга имена за династије, администрације, идентитетске пројекте засноване било на лажном универзализму (југословенство) било на династиком провинцијализму („црногорство“). Зато је само косовски завјет у перспективи збјега – смислена државотворна позиције. Ми смо и данас у Српској и Србији у збјегу а не у самодовољном размаху. Чим самоциљност преузме контролу, наше државе клизе ка аморфној бесадржајности личне владавине.
Зашто је ово важно у овом тренутку?
Док се сви питамо да ли ће се уопште моћи одржати устоличење новоизабраног Митрополита црногорско-приморског Јоаникија на Цетињу, склони смо да Цетиње сагледавамо у симболичкој равни унутар које заборављамо његов прибјежишни карактер. Када је од свих српских држава посљедња пала она Херцега од Св. Саве, не одједном, не без разлога, не без покушаја суживота и конверзије, издвајао се полако српски збјег око четири турске нахије. Рађала се збјежишна слобода. Цетиње је наш збјег. Није оно значајно као сједиште мистификоване „државе“ – јер је управо та мистификација „државе“ један од најпогубнијих трикова савремене политичке семантике црногорског антисрпског пројекта који у вишезначајности „Црне Горе“ залуђује српски народ истоименитошћу српског збјега и антисрпског псеудодржавног картела. Цетиње јесте трајни хронотоп српског народа, симболички синоним за отпор и јунаштво, на исти начин на који су то Книн или Брегалница. Оно је еманација косовске етике хришћанских Термопила, једно од наших најдражих имена у дугом списку посљедњег отпора.

Зато не можемо да се не чудимо да су они којима је стало да из интересних разлога – као чувари антисрпског картела који обиљежавају имена некадашег српског збјега – организују демонстративну показну вјежбу суочавања Срба у ND Crna Gora са разликом између симболичког и њиховог Цетиња. Како су људи бића која су врло често адаптабилне природе, они рачунају да ће демонстрација контроле над једним данас безначајним урбаним центром са јаким симболичким набојем показати њихову способност да и даље држе конце у својим рукама, чак и када је СПЦ у питању.

Шта ће се заиста десити, остаје да покажу дани пред нама. Парадоксално је да је устоличење Митрополитово на Цетињу данас убједљиво највише у интересу Црне Горе као пројекта (јер би се тиме легитимисао бар привид основног законског постулата да у њој и Срби имају нека права, макар пасивна) па и њене данашње Владе која би тиме јасно ставила до знања да јесте у стању да влада ситуацијом у земљи, поред безбједносног изазова оличеног у параполицијским структурама и поред утиска да је њено поље дјеловања ограничено потпуним спољнополитичким вазалством. Укратко: Црна Гора би организовањем устоличења бар још за неко вријеме била у стању да сугерише Србима који у њој живе да није оно што јесте – псеудо-државна форма једног картела настала управо да поништи српски народ који у њој и даље живи. Чињеница да данас уопште причамо о томе да и Срби у њој стрепе од тога да ли ће моћи да устоличе нашег Митрополита довољно говори колико је такав карактер „црногорске државности“ очигледан и саморазумљив, а сама помисао на права српског народа и Цркве чак и данас – инцидентна појава.

Што се тиче наше Светосавске Цркве: она је надживјела вјекове, испунила календар и светим ратницима и светим мученицима, дала и кнеза Лазара и ђакона Авакума и Богдана и Петра Зимоњића. Познато нам је и славље и страдање и док се Благи Господ не појави на хоризонту, ваља нам очекивати свега и свачега са монашко-хајдучком максимом: „све што дође, све му сам наредан“. Колико је историја варљива за људске очи, али дотакнута прстом Божијим најбоље говори да је у моменту у коме се српски збјег цетињски доминантно стиди своје косовске славе и Обилића пољане, старо сједиште светосавске зетске епископије – Михољска превлада и њен манастир Св. Архангела – доживљава своју духовну ренесансу. Господ ће нам отворити путеве, у збјег и из збјега“.