Митрополит Јоаникије: Они се мене одричу, ја њих нећу. То су моја браћа и мој народ који ми је повјерио Бог
Његово високопреосвештенство изабрани Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије са свештенством служио је данас у 9. недјељу по Духовима, 22. августа 2021. љета Господњег, Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру.
Високопреосвећени се у свом архипастирском слову осврнуо на актуелна дешавања у Црној Гори поводом његовог предстојећег устоличења на Цетињу и позвао све на преображење, на шта нас призива сам празник Преображења, да се препородимо, испунимо Божије милости и свјетлости, Божије љубави, правде и доброте:
“Ја призивам и себе и све вас, и Цетиње и цијелу Црну Гору, да се преобразимо, да радимо о добру па ћемо добро и дочекати и добро виђети, и добро ће се Божије, кога има у изобиљу у овоме народу, умножити у нама. Даће Бог.
Човјек има тај унутрашњи порив да ствара, али врло често има унутрашњи порив и да разара, да упропаштава и обесмишљава, да тоне у бесмисао. Нажалост тога имамо у свим временима. Ево данас на Цетињу биће, како кажу, велика група оних који се противе да тај окупатор звани Митрополит Јоаникије Мићовић дође на Цетиње, да се устоличи. И јасно говоре да мене не признају за свога митрополита и да хоће да ме поћерају одавде.
Добро. Значи они су се мене одрекли, али ја као пастир, као митрополит, као човјек Јеванђеља, не могу њих да се одричем. То су моја браћа.То је народ који ми је Бог повјерио и ја мислим да у њима има много добра. Али како се од тога дошло и ко је ту све порадио да ти људи тако осјећају и мисле, то је већ друга тема. Могао бих ја да кажем штошта и њима, ако би смо хтјели да размијењујемо разлоге и мисли, ја сам увијек ту, али нисам рад да размијењујемо мржњу, пакост. Јер од мржње немамо ништа него мржњу, од пакости ништа него још много више пакости. Нисам спреман за то, али ако су спремни да разговарају, да ми кажу за нешто да нисам у праву, слободно нека дођу. Али ја не могу да грајем овдје испред Цетињског манастира, хоћу да разговарамо. И коме год је нешто нејасно у вези моје службе, ја сам спреман да разговарам. И спреман сам да одговорим, и видим да могу на свако питање да им одговорим, ако ћемо да разговарамо као људи, што је говорио Патријарх Павле. На то смо призвани, имамо нашу народну етику. Марко Миљанов који је носио јеванђелску етику говорио је шта је човјек, бити човјек је штитити другога од себе. Зато је наш Патријарх Павле говорио: Будимо људи.
А то урликање и манипулације, право да вам кажем, није ми то пријатно, али ако хоће баш неко да урличе и да прави петљавину па нека прави на свој образ. Ја не могу да се њих одречем, они су се мене одрекли. А ја њих не могу. Шта би било да се ја њих одречем? То би значило да ih искључим из Цркве и предам проклетству, а то нећу. Али их упозоравам, да сами не навуку проклетство на себе, као много пута до сада. И тога се бојим, да ће то многи учинити изманипулисани људи, помрачени, злоупотребљени. Жао ми је дјеце и омладине, што се трују млади људи.”
Изабрани Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије је посебно истакао као нетачне и тенденциозне тврдње да се наша Цркав зове црква Србије:
“Не зове се наша Црква црква Србије, него Српска православна црква. То је велика манипулација мијењати име, а кад се мијења име онда се ту неко лукавство спрема.
Ја волим Србију, волим Београд, школовао сам се у Београду, као и многи други, била ми је част. Оне школе које сам ја учио тада ih није било у Црној Гори. Дакле, кад кажу да ми шаље црква Србије хоће да ме вежу за политику, а ја желим да се вежем само за Христа и за Цркву. Поштујем сваку државу, волим и Србију и Црну Гору, и поштујем и једну и другу државу. И шта сад ту више од мене неко тражи?!
Мене не шаље црква Србије, мене не шаље ниједна држава, мене шаље Српска православна црква, мене признаје моје свештенство Митрополије црногорско-приморске и вјерујући народ Црне Горе. Ја нисам извањац, ја сам рођен у Црној Гори, грађанин ове државе. Овдје одрастао испод планине Његош по којој сам чувао 200 оваца и учио Горски вијенац напамет. Откуд сам, одакле су дошли Петровићи?! Није се Петар Други звао Његуш него Његош. Ово само говорим да кажем одакле сам дошао. Гдје је моја служба била до сада? У Црној Гори. Шта сам радио? Види се шта сам радио. Па и сјевер је исто ваљда дио Црне Горе, није само Катунска нахија Црна Гора. Није само Цетиње Црна Гора, и никад није хтјело да буде само оно него је хтјело Цетиње да се шири, и Црна Гора да се шири, да се ослободи, да се обједини са осталим племенима у околини. Добро нек су живи и здрави, никоме не желим зло.”
Што се тиче разних манипулација у којима се говори да ће група људи спријечити његову хиротонију, владика објашњава да се он хиротонисао прије пуне 22 године управо у Цетињском манстиру.
“Овдје сам практично започео службу. Нисам ја од некуд дошао у Црну Гору да је окупирам, откуд мени то да се преписује, откуд мени те могућности да ја било кога окупирам?! Моје је да окупирам само љубав, али то је она љубав која се не намеће – то је Христова љубав. И ово говорим само да укажем на оно што јесте моја служба, и да јасно разликујемо што јесте и што није. Некоме у Црној Гори смета Српска православна црква. Чудо једно, никад нисам чуо да некоме Србину у Црној Гори, а има толико Срба у Црној Гори, смета то што се ово зове Митрополија црногорска. Веже се за ову државу – Митрополија црногорска. Нити једном Србину из Црне Горе, нити било коме одакле друго, то досад није засметало. Него нам је свима част јер знамо њену историју и њену улогу од Светог Саве па до дана данашњег.
Jа сам овдје хиротонисан законито. Законито изабран за епископа, законито одређен већ са часом упокојења блаженопочившег Митрополита Амфилохија за администратора и послат на Цетиње, законито изабран на Светом архијерејском сабору. Нека говоре браћа шта год хоће, али нека не лажу.”
Владика Јоаникије је нагласио да оно што не може да прихвати је да се у Црној Гори шири реторика великог фашистичког слуге и курира поглавника Анта Павелића нашега издајника Секуле Дрљевића.
“Не приличи то Црној Гори! Они који барјаче са барјаком антифашизма прихватили су идеологију највећег фашисте са овог подручја – проклетога Секуле Дрљевић. Какви парадокси, какво лудило, каква срамота! Исто тако јасно је свима да се под барјаком патриотизма много крало и много упропашћавало, као што се и под барјаком антифашизма ширила братска мржња и раздор, и раније и данас. Морамо се тога ослободити, драга браћо и сестре.
Ми хришћани смо позвани да се молимо за овај свијет. Ја ћу да идем тим стопама, стопама мојих претходника, а они су ишли стопама Христовим. Колико је мој претходник па и његов претходник, па и претходник његових претходника и тако редом све до Светог Петра Цетињскога и све до првог владике из породице Петровића, Данила Петровића, колико су претрпијели увреда од свога народа. Колико је блата бацано на њихова имена и лица?! Колико хула и колико мржње, нарочито на мога претходника блаженопочившега Митрополита Амфилохија. А он је трпио као јагње Божије. Право да вам кажем у појединим моментима нисам могао ни да га разумијем, јер је био човјек великих димензија, великог срца, велике љубави, како је могао све то да трпи, да никад ријечи не проговори. Да никад не осуди своје Цетињане.
Господ Исусу Христос, на све то, рече у своје вријеме: Благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе, и молите се Богу за оне који вас вријеђају и гоне. То је Божија љубав, то је изнад људских способности. Такву љубав коју је имао наш Митрополит је могао имати само Божији човјек – онај који се са Христом сјединио. То је Христова љубав, жртвена љубав. И ако неће да чују моју ријеч данас, нек се сјете жртве и љубави Митрополита Амфилохија па ће бити довољно да нешто схвате и разумију.”
У наставку интегрална бесједа Његовог високопреосвештенства изабраног Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија
У наставку празника Преображења Христовога, празника Божије свјетлости и Божије милости, ми у овај недјељни дан настављамо са прослављањем празника Преображења Христовога, идући према великом празнику Успенија Пресвете Богородице. Ово су дани за молитву, дани Госпојинског поста, дани када се преображавамо. Када нас ово небеско сунце обасја онда све видимо онако како јесте. Све другачије видимо око себе, у односу на оно како гледамо кад је мрак, кад нас обасја Божанска свјетлост, Небеска. А то је свјетлост Христова, Божија нестворена живоносна. Онда и другачије видимо и другачије размишљамо, мислимо, другачије осјећамо. Испуњени смо Божијом истином и милошћу. И онда видимо прави истински смисао живота и свега онога што радимо у овоме животу и свега онога зашта се боримо у овоме животу. Дакле, призвани смо да се стално преображавамо од онога какви јесмо, да будемо још бољи, да будемо још праведнији, још мудрији и остало, да унапређујемо наш живот у нашем личном животу и у заједници, у породици, манастиру, држави… Да унапређујемо све и да мијењамо. Човјеку је дато да ствара, а стварање је већ велика промјена, и то на боље, макар би тако требало да буде.
Међутим, људи се труде и да разарају. Човјек има тај унутрашњи порив да ствара, али врло често има унутрашњи порив и да разара, да упропаштава и обесмишљава, и да тоне у бесмисао. Нажалост тога имамо у свим временима. Морам да поменем и неке ствари које се догађају овдје и сада. Ево данас на Цетињу биће, како кажу, велика група оних који се противе да “тај окупатор звани Митрополит Јоаникије Мићовић” дође на Цетиње, да се устоличи. И они јасно говоре, да мене не признају за свога митрополита и да хоће да ме поћерају одавде.
Добро. Значи они су се мене одрекли, али ја као пастир, као митрополит, као човјек Јеванђеља, не могу њих да се одричем. То су моја браћа.То је народ који ми је Бог повјерио и ја мислим да у њима има много добра. Али како се до тога дошло и ко је ту све порадио да ти људи тако осјећају и мисле, то је већ друга тема. Могао бих ја да кажем штошта и њима, ако би смо хтјели да размијењујемо разлоге и мисли ја сам увијек ту. Али нисам рад да размијењујемо мржњу, пакост, јер од мржње немамо ништа него мржњу, од пакости ништа него још много више пакости. Нисам спреман за то, али ако су спремни да разговарају, да ми кажу за нешто да нисам у праву, слободно нека дођу. Али ја не могу да грајем овдје испред Цетињског манастира, хоћу да разговарамо. И коме год је нешто нејасно у вези моје службе, ја сам спреман да разговарам. И спреман сам да одговорим, и видим да могу на свако питање да им одговорим, ако ћемо да разговарамо као људи, што је говорио Патријарх Павле. На то смо призвани, имамо нашу народну етику. Марко Миљанов, који је носио јеванђелску етику, говорио је шта је човјек, бити човјек је штитити другога од себе. Зато је наш Патријарх Павле говорио: Будимо људи.
Али морам да кажем и поједине ствари које нијесу тачне, које су лажне. Не зове се наша Црква црква Србије, него Српска православна црква. То је велика манипулација мијењати име, а кад се мијења име онда се ту неко лукавство спрема.
Ја волим Србију, волим Београд, школовао сам се у Београду, као и многи други, била ми је част. Оне школе које сам ја учио тада их није било у Црној Гори. Када сам тражио гдје да се упишем на Философски факултет, групу за философију, те групе није било у Црној Гори тада него је био марксизам. Нијесам хтио да упишем марксизам него сам уписао философију, а касније теологију, тамо завршио. Дакле кад кажу да ми шаље црква Србије хоће да ме вежу за политику, а ја желим да се вежем само за Христа и за Цркву. Поштујем сваку државу, волим и Србију и Црну Гору, и поштујем и једну и другу државу. И шта сад ту више од мене неко тражи?!
Друго, говоре неће бити хиротоније, говоре да се ја сад хиротонишем. Па зар се ја нисам хиротонисао прије пуне 22 године? Гдје сам се хиротонисао? Ја сам хиротонисан овдје у овој светињи. Ја сам одавно на Цетињу, господо. Овдје сам практично започео службу као професор, касније и ректор Цетињске богословије, једно вријеме и старешина Цетињског манастира. Нисам ја од некуд дошао у Црну Гору да је окупирам, откуд мени то да се преписује, откуд мени те могућности да ја било кога окупирам?! Моје је да окупирам само љубав, али то је она љубав која се не намеће – то је Христова љубав. И ово говорим само да укажем на оно што јесте моја служба и да јасно разликујемо што јесте и што није. Некоме у Црној Гори смета Српска православна црква. Чудо једно, никад нисам чуо да некоме Србину у Црној Гори, а има толико Срба у Црној Гори, смета то што се ово зове Митрополија црногорска. Веже се за ову државу – Митрополија црногорска. Нити једном Србину из Црне Горе, нити било коме одакле друго, то досад није засметало. Него нам је свима част јер знамо њену историју и њену улогу од Светог Саве па до дана данашњег.
У историји Цркве Божије, у историји Српске православне цркве, једно вријеме говорило се када је укинута Пећка патријаршија, а то је СПЦ, то је Светосавска црква, да једино Митрополија црногорска, која је остала као слободни дио Пећке патријаршије, наставља њен континуитет. Гдје се то говорило? На Цетињу! Погледајте како је предсједник Владе Лазар Томановић одржао бесједу када је устоличаван краљ Никола и шта је тада рекао о Митрополији црногорској. Коме смета њен идентитет, њено име?
Добро, ја некоме сметам, са тим сам спреман да се сложим, некоме сметам. Али ја сам овдје хиротонисан законито. Законито изабран за епископа, законито одређен већ са часом упокојења блаженопочившег Митрополита Амфилохија за администратора и послат на Цетиње, законито изабран на Светом архијерејском сабору. Нека говоре браћа шта год хоће, али нека не лажу.
Мене не шаље црква Србије, мене не шаље ниједна држава, мене шаље Српска православна црква, мене признаје моје свештенство Митрополије црногорско-приморске и вјерујући народ Црне Горе. Ја нисам извањац, ја сам рођен у Црној Гори, грађанин ове државе. Овдје одрастао испод планине Његош по којој сам чувао 200 оваца и учио Горски вијенац напамет. Откуд сам, одакле су дошли Петровићи?! Није се Петар Други звао Његуш него Његош. Ово само говорим да кажем одакле сам дошао. Гдје је моја служба била до сада? У Црној Гори. Шта сам радио? Види се шта сам радио. Па и сјевер је исто ваљда дио Црне Горе, није само Катунска нахија Црна Гора. Није само Цетиње Црна Гора, и никад није хтјело да буде само оно него је хтјело Цетиње да се шири, и Црна Гора да се шири, да се ослободи, да се обједини са осталим племенима у околини. Добро, нек су живи и здрави, никоме не желим зло.
Спреман сам да разговарам са сваким, и не бојим се тога разговора ако ћемо размијењивати, опет кажем, разумне разлоге и добру вољу, а не мржњу. Са свима сам спреман да разговарам. Нисам спреман да размијењујем мржњу јер од тога вајде нема. А то урликање и манипулације, право да вам кажем, није ми то пријатно, али ако хоће баш неко да урличе и да прави петљавину па нека прави на свој образ. Ја не могу да се њих одречем, они су се мене одрекли. А ја њих не могу. Шта би било да се ја њих одречем? То би значило да искључим из Цркве и да их предам проклетству, а то нећу. Али их упозоравам, да сами не навуку проклетство на себе, као много пута до сада. И тога се бојим, да ће то многи учинити изманипулисани, људи помрачени, злоупотребљени. Жао ми је омладине неразумне, ове моје генерације која такође има бандоглаве, мање ми је жао. Жао ми је дјеце и омладине, што се трују млади људи.
Наравно, нема апсолутно ништа у историји Црне Горе када се борила за слободу, од онога што је било најсветије, најчасније, нарочито из времена њене борбе за слободу, када се борила да се ослободи од Турака и од турског притиска да ослободи и остала племена околна, када се борила да се ослободи од Аустрије и Италије, што за мене није свето и часно, узвишено. Али има нешто што ми није прихватљиво – када је одустајала ослободе. И никако не могу да прихватим да се у Црној Гори шири реторика великог фашистичког слуге и курира поглавника Анта Павелића нашега издајника Секуле Дрљевића. Не приличи то Црној Гори! А они који барјаче са барјаком антифашизма, прихватили су идеологију највећег фашисте са овог подручја – проклетога Секуле Дрљевић. Какви парадокси, какво лудило, каква срамота! Исто тако јасно је свима да се под барјаком патриотизма много крало и много упропашћавало, као што се и под барјаком антифашизма ширила братска мржња и раздор, и раније и данас.
Морамо се тога ослободити, драга браћо и сестре. Не бих даље, јер смо ми хришћани позвани да се молимо за овај свијет. Ја ћу да идем тим стопама, стопама мојих претходника, а они су ишли стопама Христовим. Колико је мој претходник па и његов претходник, па и претходник његових претходника и тако редом све до Светог Петра Цетињскога и све до првог владике из породице Петровића, Данила Петровића, колико су претрпијели увреда од свога народа. Колико је блата бацано на њихова имена и лица?! Колико хула и колико мржње, нарочито на мога претходника блаженопочившега Митрополита Амфилохија. А он је трпио као јагње Божије. Право да вам кажем у појединим моментима нисам могао ни да га разумијем, јер је био човјек великих димензија, великог срца, велике љубави. Како је могао све то да трпи, да никад ријечи не проговори. Да никад не осуди своје Цетињане који су овдје испред овог манастира урликали, лелекали: Леле, Ристо, мене и остале глупости и пакости.
Господ Исусу Христос на све то рече у своје вријеме: Благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе, и молите се Богу за оне који вас вријеђају и гоне. То је Божија љубав, то је изнад људских способности. Такву љубав коју је имао наш Митрополит је могао имати само Божији човјек – онај који се са Христом сјединио. То је Христова љубав, жртвена љубав. И ако неће да чују моју ријеч данас, нек се сјете жртве и љубави Митрополита Амфилохија па ће бити довољно да нешто схвате и разумију.
Углавном, они су се мене одрекли, ја се њих не одричем и молићу се Богу за све и благосиљаћу и њихове домове и њихове породице и њихово потомство. То ми је дато кроз ову свету службу да изливам благослов, а не по проклетство. Али их морам упозорити да не навлаче проклетство на себе и на своје домове. Ко зло чини ето му зла у дом, и на његову породицу и на његову дјецу. То је тако било одувијек. И то се знало у Црној Гори добро, у Црној Гори Светога Петра и Светог Василија, зло рађање готово суђење. Знамо и ми како се и шта се догађало са свима онима који су покушали да омету Митрополита Амфилохија кад је дошао у Црну Гору. Језиво је то и помињати, не дао Бог, да се то више никад не понови.
Ево, данас на овај празник Преображења, у наставку празника који нас призива да се препородимо, да се испунимо Божије милости, Божије свјетлости, Божије љубави, правде и доброте, ја призивам и себе и све вас, и Цетиње и цијелу Црну Гору, да се преобразимо, да радимо о добру па ћемо добро и дочекати и добро виђети, и добро ће се Божије, кога има у изобиљу у овоме народу, умножити у нама. Даће Бог. На здравље и спасење!
Извор: Митрополија црногорско-приморска
