Прослављен слава Саборног храма Светих апостола у Бијелом Пољу

На празник Светих апостола Петра и Павла, 12. јула 2021. Његово Преосвештенство новоизабрани Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму посвећеном овим Светитељима у Бијелом Пољу.

Саслуживало је свештенство и монаштво Епархије уз молитвено учешће вјерног народа.

Данашњи велики празник и храмовну славу архипастирском бесједом честитао је Владика Методије.

„Сабрали смо се у овој дивној и величанственој светињи да се сјетимо, на првом мјесту, Христа Бога нашег и свих оних преко којих је, а данас прослављамо прве међу њима Петра и Павла и све оне остале који су после њих дошли, прејемнике наше, преко којих нам је златна нит вјере доспјела, коју смо примили и дужни смо да предамо наредним генерацијама. Као што је почело Јеванђеље са рођењем Светог Јована Крститеља, које смо прославили прије пет дана и то је један од првих догађаја јеванђелских, тако је и смрт Светих апостола Петра и Павла, који се заједно данас прослављају, у исто вријеме су отишли ка Христу, последњи догађај Јеванђеља Христовог“, рекао је Владика.

Подсјетио је на први сусрет који је Петар имао са Исусом из Назарета, Који се тек био појавио међу јудејским народом, почевши да проповједа у својој 30. години. Дошао је на обале Галилејског мора, проповиједајући окупљеном народу, а како је било тијесно, Он је ушао на једну од лађа и рекао лађару да се одмакне мало од обале да би наставио да проповједа.

„Та лађа је била Петрова лађа, а тај човјек који Га је слушао био је Симон Јонин, потоњи Петар. Кад је слушао ријечи Христове, јеванђелске, божанске за које су, чак, и они, које су јудејски првосвештеници послали да шпијунирају Исуса рекли да такву ријеч и силу још никада чули нијесу, слушао је Симон Јонин такве ријечи, које су биле несвакидашње, божанске, пуне благодати и силе и његова се душа преображавала“, бесједио је изабрани Епископ будимљанско-никшићки.

Када је Исус завршио проповијед, додао је Владика, окренуо се Симону Јонином и рекао му да отисне лађу даље у дубину и баци мрежу. Петар му је одговорио да су цијелу ноћ ловили и нијесу ништа уловили, а овим послом се баве цијели живот и знају да нема рибе. 
 
„Али, по твојој ријечи, учинићу то и бацићемо мреже. Они су то учињели и напунили су мреже, преиспуниле су се, како каже јеванђелска прича, толико рибе да су почеле да се цијепају. Они који су то видјели, ти рибари, прости људи, знали су да је то божанско чудо, превелико. Симон Јонин је пао на кољена пред Исусом и рекао: Иди од мене, Господе, јер сам је грешан човјек. То је оно што сви ми кад се са Христом сретнемо, као што се срели у Светој евхаристији, причестивши се Тијелом и Крвљу Његовом, прво, помислимо и будемо свјесни, открије нам се у цјелокупном свом облику наша недостојност и грешност. Што смо ближе Христу, то смо више свјесни своје недостојности и грешности“, поучавао је Епископ Методије.

То је, по ријечима Преосвећеног Владике, једна од порука овог празника. Он је додао да кад је Петар све оставио, чак, и своју најужу породицу и кренуо за Исусом он је био најревноснији, по свом темпераменту, међу свим апостолима и ученицима Христовим.
„Када су, после много прогона и пријетњи тадашњих религијских првака у Јудеји, они били у страху и прогону, Исус их је окупио далеко од Јерусалима и Јудеје и повео у једно мјесто да се осјећају сигурније, те их насамо питао: Шта кажу људи, ко сам ја? Неки су рекли да је Илија, неки од пророка, говоре ученици, неки да си Јован Крститељ, који је устао из мртвих. Он пита: Шта ви кажете? Први међу њима Симон Јонин каже: Ти си Христос, Син Божји. А Господ онда, мислећи на ту његову вјеру и исповједање, рекао је: Ти си Петар; тада му је дао ново име, јер је благодат Божја и исповједање Христа преобразило његову душу, постао је нови човјек, као што ми постајемо нови људи светим крштењем“, навео је Владика.

Христос му је рекао, истакао је изабрани Епископ, да је то његово вјероисповједање и то стање благодатно, стијена, камен на којем ће цијелу Цркву сазидати и врата ада неће јој одољети до краја историје.

„Петар је био човјек као и сви ми, проживио је све фазе које проживљава сваки од нас, човјек који се роди и уђе у матицу живота, искусио је и шта значи слабост људска, кукавичлук, а у последњим Исусовим данима одрекао се Христа три пута. Кад је Христос васкрсао и, опет, се јавио својим ученицима, Он га је вратио у достојанство и апостолство, питао га је, ословљавајући га са Симоне Јонин, само једно, да ли га воли. Петар Му је три пута потврдио да Га воли и да Он зна да га он воли. Вратио га је у апостолство, а кад је исповиједио љубав према Христу и кад се вратио у достојанство, опет, је постао Петар“, казао је Владика.

Он је нагласио да Христос никад од Петра није одустао, као ни од кога од својих ученика, тако ни од једне душе, коју уводи из небића у биће, има повјерење у њу, и никад до краја не одустаје од ње, јер је воли.

„Љубав никад не одустаје, љубав изгони страх. То су показали сви ови протекли дани, мјесеци и године, које смо искусили овдје сви присутни на својој кожи, да само истинска љубав се не боји. Она никад не одустаје, иде до краја и само она на крају остаје и побјеђује. Све остало ће да отпадне, и та спољашња форма и облик који имамо, отпашће и наше врлине и способности или неспособности, отпашће наш положај у друштву, имовинско стање. Све ће то једног дана да нестане, али ће само остати оно што увијек остаје и што је име Божје, а то је љубав. То је оно основно и суштинско на шта нас призива овај празник, то је оно што је одржало нашу вјеру, што је све преобразило до данашњег дана кроз сву историју људског рода“.

Изабрани Епископ будимљанско-никшићки Методије је поручио да нам се, можда, чини да сада не морамо бити толико храбри, као што су били храбри они који су живјели у вријеме прогонства хришћанства. И ми смо, сматра он, скоро, прошли један период гдје је требало храбрости само исповједити вјеру и Исуса.

„Али, ево и сада, када се све то наизглед споља смирило и кад можемо слободно да исповједимо Исуса и своју вјеру; кад би наша хришћанска вјера била само скуп спољашњих богослужбених обреда и обичаја, онда би се за њено упражњавање могло рећи да не треба неке храбрости па да се ми овдје окупимо. Али, хришћанство и наша вјера је много више од тог скупа обичаја и обреда. Управо због тога више треба нам храброст, а то је не само да исповједимо Исуса пред људима незнабожцима, него и пред такозваним назови хришћанима, који су дошли и имају високе функције и положаје и који покушавају, кроз вјекове, да купе Цркву и да је подвргну својим ниским циљевима“.

„Треба храбрости то одбити, треба храбрости, такође, бити на страни истине, јер је Господ рекао: Ја сам истина, и пут, и живот. Треба бити на страни правде у овој данашњој свакодневици, јер истина и правда и доброта у овом свијету никада нијесу били на цијени, никада нису могли да донесу профит, да донесу положај који значи моћ и утицај. Ријетки су људи који су се са хришћанским врлинама доста, много, пуно, преизобилно обогатити. Правило је да се профит не може, поготово не данас стећи истином, добротом, правдом, поготово не на овом нашем данашњем простору. Ми смо свједоци тога. Зато је потребно бити храбар за оно више што значи хришћанска вјера, исповједити Исуса, чак, и пред назови хришћанима, који не држе ни истину, ни правду, ни доброту“, закључио је изабрани Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије.

Преломљен је славски колач и освештано жито. Домаћин овогодишњег славља био је хаџи Звонко Јеврић са породицом. Обавезу домаћина за следећу годину преузео  је проф. др Миливоје Мићо Радовић.