Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је у недјељу, 6. новембра Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови.
Саслуживало је неколико свештеника архијерејског намјесништва беранског и свештеномонаха Манастира. Вјерницима, који су били сабрали у празничном богослужењу, архипастирском бесједом обратио се Преосвећени Владика Јоаникије. Он је, осврћући се на причу прочитану у данашњем Светом Јеванђељу, рекао да су ријеч Божија и наша света вјера увијек савремени. Као што је била дјелотворна у прошлости, ријеч Божија биће дјелотворна и у будућности, а позвани смо да провјеравамо ваљаност ријечи Божије, која се, како је казао Његово Преосвештенство, провјерава од памтивијека. Господ Исус Христос није тражио да се у Њега повјерује без икаквог испитивања, него је своју ријеч сијао као сијач о коме данас говоримо.
“У данашњем јеванђељу каже се да је ријеч Божија слична житном сјемену, које сијач изиђе да сије. Ми људи, најчешће се налазимо у позицији онога који чује ријеч па је одмах заборави, јер му ђаво скреће пажњу на неке мање важне ствари, или смо слични камену, па када пшенично зрно падне на камен, ако има влаге оно ће можда да проклија, али не може да пусти коријен. Или смо попут оног сјемена које је пало поред пута па га птице небеске позобаше или, као оно сјеме које падне у трње и, које може да никне, али му коров не да да расте, него га надвлада. Или смо, пак, као она плодна њива која, када прими ријеч, како каже Јеванђеље, “у добром и чистом срцу држе је и род доносе у трпљењу“, бесједио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.
Он је додао да закоровљена земља, не значи обавезно и да је лоша, него само да је запуштена, а и многи од нас себе може препознати као ту закоровљену, запуштену земљу.
“Наш народ, који је толико вјекова хришћански, православни, много је запуштен и закоровљен, што не значи да је лош, али, биће лош сваки онај који не ради на себи. Није случајно што се наше срце упоређује са том закоровљеном земљом, а коров су страсти, зле мисли, лоше навике и све остало. Често људи, иако имају велики потенцијал и добро насљеђе, ништа на жалост, на себи нијесу радили, чак и они који су се образовали, не труде се да се очисте од страсти. Доста људи, просветитељски настројених, сматрају да је образован човјек обавезно и културан, паметан, добар човјек, али нас стварност демантује, јер врло често међу таквим људима постоје и оних који су изопачени духовно и морално“.
“Није смисао, дакле, у свјетским знањима, него у нечему другом. Јесте да су свјетска знања, школе и образовање важна ствар и о томе треба да водимо рачуна, али шта је заправо право, истинско образовање. Ако се уподобљавамо Ономе Који је наш првообраз, ако се саображавамо своме Господу онда је то право, истинско образовање. Ту се долази највише знањем, али и племенитост срца не може да се стекне док се не саобразимо своме Господу, док се у наше срце не улије онај небески, божански садржај вјере, ријечи Божије, плодотворне, живоносне, која је онај огањ који спаљује то трње, огањ који чисти, али истовремено и просветљује душу“, нагласио је Преосвећени владика Јоаникије и додао:
“Они који су на себи, на своме срцу, на свом бићу тако радили, који су се подвизавали, који су се трудили, јесу они о којима Господ говори да “у добром и чистом срцу држе ријеч Божију и она род доноси“, али у великом подвигу, а Господ каже у трпљењу. Трпљење је велика моћ и велика духовна снага, у коју се савремени човјек, као хришћанску врлину, није укоријенио, нарочито онај човјек који у себи нема довољно вјере, воље, молитве и наде. Зато, драга браћо и сестре, треба да се поучавамо Јеванђељу Божијем. Оно је увијек савремено, животворно, спасоносно, оно је будућност, јер Дух Свети, животворни открива живоносност ријечи Божијих, њихову савременост и животност“, закључио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.
Преосвећени Владика је у послијеподневним сатима посјетио рожајску Црквену општину и упознао се са радовима на изградњи цркве Свете Тројице у селу Грижица. Он је, у пратњи надлежног пароха, оца Милана Станишића, обишао и остатке средњовјековног српског манастира, у народу званом Лучица, који се налази на домак села Грижица и Башче. Манастир, за који се још увијек не зна из ког временског периода потиче, нити коме је посвећен, био је смјештен поред извора питке воде и опкољен густом чамовом шумом, која се, на жалост, све више уништава.
