У четвртак, 6. јуна у селу Доња Брезна у Пиви, освештано је крсно знамење на мјесту страдања пивских мученика из братстава Дурутовић и Тодоровић.

Часни крст су освештали свештеници Миодраг Тодоровић, Жељко Ројевић, Обрен Дамјанац и надлежни парох Лука Цицмил, као и архимандрит Стефан, игуман манастира Заграђе.

Споменик је открио предсједник општине Плужине Слободан Делић, који се заједно са свештеником Миодрагом Тодоровићем и Драганом Бајовим Дурутовићем обратили присутнима.

Бесједу господина Дурутовића преносимо у цјелини:

Поштовани скупе , сестре и браћо

Мене , који сам одавде родом , а рођен далеко одавде запала је велика част да кажем неколико ријечи на овај свети дан , дан на који су наши рођени ,те крваве 1943. године животима платили само то што су живи. Признајем страх ме од ове обавезе, не знам умијем ли наћи ријечи којим би се тај дан описао, ријечи којима би се данашњи дан описао,не знам постоје ли уопште ријечи којима би се тај непребољени бол описао .А сви га осећамо у души после ево већ више од осамдесет година. Довијека ће по овијем горама јечати писка ђеце наше и врисак жена који горе у живој ватри , чуће се јаук рањених , палих после кукавичких крвничких плотуна. Њихови самртнички вапаји проломише небеса , a небеса су их примше у своје окриље , чисте и недужне.

Није ми ова прича непозната , мој одавно покојни ђед Милан Дурутовић , Тале, како су га Брежњани звали , ми је као малом дечаку испричао небројено пута. Сва ова имена сам, чини ми се, знао откад постојим , растао сам с тим осећањем туге и непребола као нечим природним , нормалним. Ваљда је народу с овијех крша то усађено у гене. Једино о чему мој ђед никад ни једне прокаменио није и што дуго , дуго нијесам знао је да је он на Брезнима оставио четири гроба без гроба , четири ране које никад нијесу зарасле.И никад није нашао снаге да ми то помене. Памтим, у моме селу , у Војводини, у које су колонизоване пивске породице , сам помен „ четерес трећа“ изазивао је језу , није требало ништа више рећи , знало се.

Котрљале су се многе године низа Чисту страну , не смијем рећи тешке и лаке , нема овдје лаких година.Навикли су наши људи на свакакву невољу. Вековима су се борили да опстану и остану, овдје , своји на своме. Слушали вијање вукова и кривњаву међеда, фијук вјетра кроз столетне шуме завичаја.Мирисали прољећно цвијеће по пољима, косили ливаде ,пртили сметове да наране живо од ког се живјело . Живот као борба непрестана. Онда, једног злог прољећа , кад је рат буктао свуда около, помолише се у Жупи пивској нека чудна створења. Имали су главе , руке , ишли на двије ноге , причали језиком који бисмо и ми разумјели. Личило је то на људе , а опет нијесу то били људи.Била је то посебна врста звијери , дотад невиђена у овијем крајевима , крволочна до потоње капи , дошла однекуд да се напије , баш овдје и баш наше крви.

Тако страдање , као за тих двадесетак дана трајања те, пете непријатељске офанзиве , Пива никад није забиљежила. Готово да нема пивске породице која није бар једном главом платила фашистичко безумље, а најтеже је страдало братство Благојевића. Угашено је више од 220 душа.

Кроз Жупу пивску је тада , од Горњих Брезана до Брљева наступила седма њемачка брдска ловачка добровољачка СС дивизија „Принц Еуген“, формирана у Кули 1. марта 1942 године, од фолксдојчера , припадника њемачке националне мањине у предратној Југославији , којих је највише било у Банату .

Доњебрежњани бјеху избјегли у Голију , но на наговор СС –оваца , фолксдојчера ,уз обилату помоћ и неких злих комшија , гатачких муслимана и херцеговачких усташа , који су пронашли збјег , већина се вратила у село .У селу је тад живјело петнест породица Дурутовића , четири породице Тодоровића и једна породица Недића. Историчари ,који су скупљали исказе оно мало преживелих пишу да их нијесу дирали првих тринест дана.Узимали су по нешто стоке и чак је уредно и плаћали. А онда ,тринестог дана по повратку из збјега покупили су ових петнест

Доњебрежњана и сутрадан их голоруке мучки побили и спалили, ево на овом мјесту гдје ми данас окупљени стојимо. Њихове кости су касније пренијете и сахрањене на сеоском гробљу. Но врхунац безумља и нељудскости тек је долазио. Похватали су по селу жене и дјецу , затворили у кућу Гаврила Тодоровића и њих деветнесторо живе спалили. Остатке костију и пепео сахранили су преживјели Брежњани у заједничку гробницу на гробљу у селу. Укупно је у Доњијем Брезнима тада убијено тридесет седморо Дурутовића и Тодоровића.
А данас ? Данас нас уче некој новој историји. Нови је начин размишљања на западу кажу .Као, њемачки крвници су се заправо мало више заиграли , па сад што милиони изгибоше није баш више толико ни важно . Има доста свијета , има се окле гинути. А ми какви јесмо , неуки и припрости, мислили смо да нас гађају бомбама . Они сад веле да су то биле јабуке , да је то све било за наше добро , само ми то никако нијесмо разумјели. За наше добро су нас и убијали и клали и палили.И бајонетом и ханџаром.

Не опраштају нам што им нијесмо опростили , не заборављају нам што им нијесмо заборавли. А да им нијесмо заборавили и да никад нећемо, сведочи овај величанствени крст подигнут надљудским напором потомака њихових потомака. Овај дан и ово обиљежје служи на част свим соколовима нашим који су , не штедећи ни ум ни снагу , челичном вољом показали да чојство и јунаштво одувијек живе у овим крајевима.

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је 24. маја 2017. године на предлог Епархије будимљанско-никшићке у диптих Светих уврстио пивске жртве и уписао 7. јун као дан Светих новомученика пивских, величких и горњеполимских.

Њихове душе ће живјети у нама , у нашим сјећањима , све док и једно од нас буде ходило под сводом небеским.

Посебно смо захвални Општини Плужине и председнику Слободану Делићу без чије се несебичне помоћи не би успјело у намери да се незаборав обиљежи и овековјечи.

Слава њиховим невиним душама !

на Доњим Брезнима 06.06. 2024 године.