У петак, 23. јануара 2026. године, са благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа и Митрополита будимљанско-никшићког Г. Методија, у препуној сали Центра за културу Мојковац, одржана је традиционална академија у част Светог Саве, првог архиепископа српског.

На свечаној академији коју традиционално организује Епархија будимљанско-никшићка и Црквена општина Мојковац, осим великог броја грађана Мојковца, присуствовало и свештенство и свештеномонаштво Епархије, као и чланови руководства општине Мојковац.

Светосавска бесједа ове године повјерена је Јанку Јелићу, умјетничком директору Никшићког позоришта.

У програму Светосавске свечаности учествовали су: етно појац Бранка Зечевић, гуслар Никола Кривокапић, хор Преподобне мајке Ангелине из Никшића и КУД „Весна“ из Мојковца.

Бесједу Јанка Јелића преносимо интегрално.

Свети Сава 
Отац мога завичаја

Високопреосвећени оче Методије, народни представници и прваци, господине Делићу и господине Јанкетићу, часни оци свештеници, браћо монаси и сестре монахиње, уважени гости и званице града Мојковца, господо хришћанска... 
Тешко да има већег признања и веће части за једног православног Србина него да говори у спомен Светога Саве и самим тим у славу рода српскога. Хвала вам на тој части и на том признању. Велики српски писац, родом из мога Дробњака, Борислав Пекић 1987. године добио је Његошеву награду. Том приликом је, након ријечи захвалности, изразио жаљење што у том тренутку није жив и његов отац да види велику част које је постао достојан син. А тај незаборављени отац Војислав је био један од оних Срба који  је знао сваки стих Горског вијенца напамет и који је у складу са тим стиховима живио. Опростите ми што ћу бити толико личан, и што вечерас на овом свечаном и људском састанку ово своје слово морам почети управо парафразирајући свога великог племеника. Дакле: Жао ми је што вечерас мој отац није међу нама да види каквом сте ме чашћу почастили. Јер, као што је Војислав Пекић рецитовао Његоша, тако је и мој почивши отац, професор српског језика и књижевности, учио мене, мога брата и све своје ђаке лику и значају Светога Саве. И то у оном времену када је наше светитеље, а Саву посебно, ваљало презрети и заборавити. Но, није мој стари био сам у својој мисији. Имао сам немјерљиви благослов да најљепши дио свог дјетињства проведем међу људима у селу Пошћењу, у мојој ујчевини, међу Косовчићима, који, Богу хвала, од памтивијека па до данас, светитеља и српског оца Саву славе као своју крсну славу. Чини ми се да се добро сјећам и те славе и лика свога оца у њој и зато сам ово скромно обраћање вама насловио: Свети Сава – отац мога завичаја. Можда постоје и шири видици и виши видиковци, али мени се чини да је сваком Србину за пут ка Христу довољно да се препозна по оцу и по завичају. Ако у срцу носи те двије слике све остале слике, признања и титуле само су накит који се по потреби качи или скида. Отуда се једина истинска слобода за човјека налази баш у разумијевању и сталном оживљавању те двије категорије. Човјек који се слободно казује по оцу и по мјесту одакле је стиче углед племића, макар немао никаквог иметка. Са тим племићким угледом су се прије стотину и десет година очи у очи са непријатељима нашли и наши величанствени преци баш негдје на овом мјесту. Ту негдје око обала Таре и око невидљивих и древних зидина Брскова. Не марећи за пролазни накит и пратећи траг отаца. И очевих отаца. И дједова. И прадједова. И неких старијих отаца. Све до оних који су познали светитеља и учитеља Саву који им је простим језиком објаснио вриједност живога живота као Божијег дара и као капије вјечности. Има много битака у нашој историји које су ту капију отшкринуле и кроз које се чула шкрипа њених вратница. Али Мојковачка је она која се по своме трагу у времену посебно издваја. Зна ли ико тачно да каже и да се закуне кад се стварно десила та братска залеђина и чојско заплеће на Мојковцу? По старом календару на Божић петнаесте. По новом календару, опет на Божић шеснаесте. Ако ћемо право, по бици овој Божић на Мојковцу не престаје. Драга браћо Мојковчани, комотно га можете славити свакога дана. Јер у боју који и данас одјекује међу вашим брдима и у коме се брани очева слика и љепота завичаја не важи ниједан календар осим оног незалазног, Христовог календара. У том календару је сваки дан Рођење и Васкрсење и у челу свакога састанка је наш српски отац Сава. А за трпезом части и љубави све сами витезови. Међу њима и неки моји именом и презименом. Неко мој је погинуо на Мојковцу, као што је неко мој погинуо и на Косову. И по тој погибији су и Мојковац и Косово мој завичај. И тако од боја до боја и од страдања до страдања, Господе, раширио се мој завичај. Шантић би рекао: 

„И свуда гдје је српска душа која, тамо је мени отаџбина моја...“ 
А Бећковић би додао: 
„И као да се сав мој живот збио у граду у коме никад нисам био...“ 

Слабовид ће рећи да није могуће овако нешто, бити жив тамо гдје се никада нијеси обрео. Али тај човјек одиста никада није спознао ни свога оца ни свој завичај. Није спознао српску поезију која је обитавалиште вјечито младог српског духа и вјечито снажног српског језика. Кад се дубље загледамо баш у тој поезији ћемо увијек препознати свој истински завичај и знаћемо сваку географску тачку битну за наш род и наше памћење. Исто као што је и неки убоги чобанин на Дурмитору пјевао о Студеници коју никада није видио. Баш као што је и Његош срео Обилића. Баш као што и ми вечерас чујемо плотун са Чегра и лелек са Козаре. Прихватање бремена српске поезије, њене епске етике и естетике, је својеврсно прегалаштво и јунаштво овога времена јер ћемо кроз само неколико стихова и кроз звук гусала схватити да је наша поезија кроз дуго вријеме имала скоро искључиво литургијски карактер и да без ње не бисмо могли никако опстати ни као народ, ни као племе. Кроз ту поезију нам се Свети Сава открива не само као учитељ и просветитељ, већ као чудотворац. Он јесте молитвени творац чуда чији смо управо ми свједоци и учесници. Сам опстанак српског народа данас јесте то његово велико чудо. И то не само кроз математичко бројање након свих ужаса и зала која су нам нанесена, већ кроз невјероватну чињеницу да данас постоје људи који још увијек смију и желе да се зову Србима. То збиља јесте супротно сваком земаљском правилу. И ми смо сами запрепашћени пред сопственим опстанком, трајањем и избором имена. Чудимо се сопственој храбрости. Нијесмо ми толико храбри колико је велика сила молитве која извире из уста нашега оца Саве. Стојимо и питамо се шта ли траже међу нама сви они силни странци на бициклима и са великим пртљазима на рамену. Бићу слободан да одговорим, браћо: они траже изгубљени завичај. Траже оно што ћемо и ми тражити чим напустимо кућни праг. Оно што се стиче вјековима, а губи можда у једном трену. Стојимо пред немилосрдним хордама општег напретка са именом Мојковца на уснама. Са именом које жубори у поезији и грми у историји, али се крије у будућности као нека неразјашњена срамота. Као да смо заборавили да су посебни људи увијек у мањини. 

Не знам много о великом и широком свијету, али могу да наслутим: у великим градовима су велике могућности, велике зграде, велике улице, велике трговине, велике паре, велике школе, болнице, скупштине, институције... Али заборављамо да су и гробља велика и сметлишта огромна. У великим градовима има и великих људи, али је неупоредиво више оних малих, заборављених, безимених. Оних које тако лажно и ружно зову грађанима само зато да би у њихово безимено име и кроз њихову непотребну потребу стицали моћ и контролу. Оних који су утрнули сопствену личност, па је пренијели на кућне љубимце. Оних који измишљају легенде о кућним апаратима и аутомобилима, а читаве историје излажу о мобилним телефонима. Оних којима је држава наметнута и обоготворена, а завичај удаљен као егзотична туристичка дестинација. У овом древном мјесту Мојковцу, у коме је скоро сигурно боравио и наш дивни отац Сава ми можемо у својој маленкости да сви будемо велики људи. Поштовани и запамћени. Сви можемо чути поуку отачку да бити домаћин и отац није превазиђена култура живљења, већ предачки завјет и потреба живога живота. Да бити домаћица и мајка није кавез патријархата, већ највеће достојанство којим Богородица благосиља жену. И да је основна компонента љубави поштовање личности свакога човјека. А то поштовање и повјерење смо посебно дужни својој дјеци. Нашим потомцима. Јер је и Христос изабрао да прво буде дијете и призивао: „Пустите дјецу к мени!“ Од њих једино зависи хоћемо ли и ми једном бити помињани као преци. Вјерујмо им и више него што можемо. Дозволимо им и да погријеше. Схватимо да им је теже него нама јер је нама живот пружао много више, живље и разноврсније. Пружимо им прилику да нас се сјећају и очекујмо да нам врате тако што ће бити бољи од нас. Нијесмо ни свјесни какви дивни витезови међу њима стасавају. 

И ред је да ово своје слово закључим стиховима управо једног таквог витеза који је у своје доба пјевао о новој генерацији. За пјеснике се обично мисли да су слабашни тијелом, а једино јаки на ријечима. А велики Милан Ракић, париски ђак и пјесник је био један од оних добровољаца који је у одреду чувеног Војводе Вука 1912. ослободио Газиместан. Пјевао је:

Данас нама кажу, деци овог века 
Да смо недостојни историје наше, 
Да нас је захватила западњачка река 
И да нам се душе опасности плаше

Добра земљо моја, лажу. Ко те воли
данас, тај те воли. Јер зна да си мати,
јер пре нас ни поља ни кршеви голи 
Не могоше другом свесну љубав дати.

И данас кад дође до последњег боја, 
Неозарен старог ореола сјајем, 
Ја ћу дати живот отаџбино моја, 
Знајући шта дајем и зашто га дајем.