У понедјељак, 10. септембра у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког у Никшићу, одржана је промоција књиге „Ноћ дугих маказа“ професора Веселина Матовића из Никшића.
Запажајући да је књига проф. Матовића утемељена на великом знању и педагошком искуству и писана са изузетно јаком мотивацијом, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије је напоменуо да га посвета овог дјела, “Ноћ дугих маказа“ посвећена је успомени на учитеље из Бјелопавлића који су 1916. отказали службу због укидања ћирилице и увођења латинице, подсјећа на стање у којем се налази и куда се запутила Црна Гора.
“Црна Гора је створена као друга српска држава, огњиште српског језика из које потичу Вук и Његош и они уважени српски лингвисти од Вука до Радосава Бошковића, а и данас бисмо се могли подичити оним што је Црна Гора дала и што даје српској лингвистици, науци о језику. Ипак, да ли је узалудна била жртва српских учитеља из Бјелопавлића из времена аустроугарске окупације, којима је посвећена Матовићева књига? Тада је латиница била наметнута у школама као једино писмо, а избачена је била српска историја, због чега су поменути учитељи поднијели оставке и страдали од окупаторске силе“.
“Није њихова жртва била узалудна, јер их је држава, која је настала послије окупације и ослобођења, колико-толико уважила. Нијесам сигуран да је то било довољно, јер, искрено речено, да се није појавила ова књига, не бисмо знали за те људе и њихову жртву, али свијетла имена Јакова Брајовића и других свијетле нашој садашњости. Њихова имена нарочито су засвијетљела преко жртве савремених професора, оних који су због промјене имена српског језика, што и није тако безазлена ствар, поднијели највећу жртву у нашем времену, те су избачени из школа и учионица и остали без посла, али, хвала Богу, јуначки се боре и подносе жртву“, рекао је Преосвећени Епископ.
Као што је страдање учитеља из Бјелопавлића под аустроугарским окупатором, засвијетљело преко жртве професора, који су у овом времену пострадали од наше власти и једне сумануте идеологије то, према ријечима Владике Јоаникија, даје наду да ни жртва професора из Никшића и Херцег Новог неће бити узалудна, већ ће временом добијати на већој вриједности.
“Црна Гора је састављена од противречности и, углавном, негативних парадокса, јер ко може разумјети и објаснити да у једној држави и једном народу који промјену имена језика није прихватио ни у окупаторско вријеме, а име српском језику у Црној Гори први пут се мијења у црногорски за вријеме италијанске окупације, па ни тада то, хвала Богу није заживјело, дакле, ко ће објаснити да власт ове државе преузима ту улогу да буде извођач таквог окупаторског пројекта. То име црногорски језик за језик у Црној Гори, за Његошев језик, за језик Марка Миљанова, за језик наших познатих писаца и пјесника дјелује као нека наљепница, која трује живо ткиво и организам српског језика, јер та наљепница има идеолошку инфекцију, она је силом ударена и производи дугорочне посљедице“.
“Језик је кућа бића, језик је живо ткиво, живи организам који има велики имунитет, који је вјековима одолио свакој до сада окупаторској сили, па ће, мислим, одољети и овом насиљу које је извршено, а да ће одољети показује, ипак, један словесни отпор у нашем народу. Проблематика око језика инспирисала је људе, није то мали број људи, да се супротставе таквом пројекту на словесан начин, да се бране истином, науком, лијепом књижевношћу, његовањем језика и то, надам се, увијек побјеђује, јер су то духовне вриједности“, поручио је, овом приликом, Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије.
Анализирајући узроке појаве антисрпског лудила и србофобије у Црној Гори, којима су, према ријечима проф. др Драге Бојовић, вођени “творци црногорских програма за матерњи језик и књижевност“, она као најуочљивији узрок наводи незнање. На то незнање, које је проузроковано различитим поријеклом и на “псеудолингвистички шунд“ у Црној Гори одавно су скретали пажњу наши познати лингвисти, међу којима и Митар Пешикан. Међутим, таква и слична незнања сада су обавезујућа наставна материја у нашим основним и средњим школама, што је, сматра др Бојовић, највеће могуће посрнуће за један образовни систем.
“Незнање, немар, умртвљеност, друштвени амбијент, производе ново незнање и површност. Данас се тзв. црногорски језик у јавности поистовјећује са увођењем слова и гласова из говора с` и з`, и тога се држимо „као пијан плота“. Књига коју вечерас представљамо документовано, аргументовано и критеријално указује да је то једна минорна појава, која би могла чак имати и мјеста у ортографији српског језика, па и на нивоу нормативних правила, како је предлагао наш познати лингвиста Радмило Маројевић, према оној, назови, интелектуалној касапници из области српске, па и свјетске књижевности“.
“У нашој, па и интелектуалној јавности, измјена програма за матерњи језик карактерисала се опаском: нема у њима Светог Саве. И на томе се, углавном, завршавала прича. Да, то је застрашујуће, нема Светог Саве, али колико још нема, а нема свега чему је он почетак – било би прећутано и од лаковјерне и испрепадане посвете, да нема Матовићевог пера, ерудиције, одговорности и способности. “Црно на бијелом“, програми претходни, “матерњи“, “црногорски“. И нестало је свега што мирише на светосавље, на српско, на Косово, или може бити у некој вези с тим: нема Доситеја Обрадовића, Десанке Максимовић, Ј. Ј. Змаја, Ћопића, Лукића, Радовића, Црнчевића, Радичевића, Кочића, Јакшића, Куленовића, нема Бојићеве “Плаве гробнице“... И шта се испоставило: у програмима је уништена светосавска филозофија прогреса наспрам које стоји хуманистички човјек и његов прогрес, тј. регрес и светосавска филозофија културе наспрам које стоји метафизички и практични нихилизам европске културе, изражен принципом “Нема Бога“, оцијенила је Драга Бојовић.
Књижевник Будимир Дубак, један од рецензената Матовићеве књиге, је запазио да се процес расрбљавања Црне Горе одвија откад су комунисти, “богоборни војници луковога“ дошли на власт и декретом створили тзв. црногорску нацију. Тај милитантни атеизам је у почетку за главну мету имао Српску православну цркву, а тај континуирани прогон, који је, према мишљењу Дубака, на замаху добио након проглашења независности Црне Горе 2006, спроводи се у виду насиља над српским језиком, српском књижевношћу и културом.
“Та незапамћена чистка се обавља у просвети, кроз уџбенике и школске програме и наметањем непостојећег тзв. црногорског језика. Ову харангу на сопственој кожи осјетио је и професор српског језика и књижевности, истакнути прозни писац Веселин Матовић, који је са својим колегама, бранећи српски језик, из учионице истјеран на улицу. Књигом “Ноћ дугих маказа“ Матовић се упустио у минуциозну анализу садржаја уџбеника за језик и књижевност у црногорским школама, од првог разреда основне до четвртог разреда средње школе. Имао је за циљ да на дјелу прикаже “удружени подухват“ прогона српске књижевности и језика из образовног система. И заиста је открио застрашујуће размјере тог “просвјетног антисрпства“ у Црној Гори“.
“Језик статистике је незамјењив у илустровању карактера овог програма, којим, тобоже није “фаворизована ниједна национална књижевност“. Од 172 текста аутора са простора бивше Југославије, који се изучавају у основној школи, нема ни једног “који живи, и на српском језику ствара, у Црној Гори“! Тиме се јасно поручује да у Црној Гори „нема ни српског језика, ни српске књижевности, ни српског народа“. Слично је и са програмима за средње школе, из којих је потпуно изостављена српска средњовјековна књижевност, као и српска епска народна поезија. Нема ни многих великих српских писаца, али су, “вјероватно као темељи црногорског идентитета, уврштени Ђорђе Бизанти и Људевит Пасквалић (писали на латинском), Крсто Ивановић (писао на италијанском), Стјепан Зановић (писао на италијанском и француском). Ово “локалшовинистичко сљепило“ још више долази до изражаја кад видимо ко је све од савремених писаца из Црне Горе заступљен, већина њих се уопште не могу назвати писцима. Србомржњом заслијепљени састављачи ових програма сачинили су приручнике за инжењеринг дјеце, како би од њих створили носиоце новог идентитета, тзв. “homodukljanikuse“!“, поручио је Дубак.
„Ноћ дугих маказа“, према ријечима проф. Радинка Крулановића, није обична, већ стварна, егзистенцијална књига. Она је мученички вијенац који су понијели њих четрнаест и три подстрекача, они за које је српски језик представљао аорту, представљао живот.
“Књига је добра и због тога што је њима посвећена и захваљујући тој посвећености она је од почетка до краја сва озбиљна, питка, дубока, животна, необична. И на огромну срећу није ламентирање, запомагање, бусање, него фино и танано созерцавање прилика и неприлика надвијеним над нашим животима. И није умишљај, како примјећује аутор, да писати о великим темама значи бити и велики писац. “Ноћ дугих маказа“ је и историја краденог памћења и сјећања, памћења и сјећања за које Гете каже да су бит живота“.
“Губитак памћења и сјећања је највећа несрећа нашег времена, а на то указује и ова књига сваким словом, ријечју, ретком. Кад замре памћење, а сјећања изблиједе, јавља се лудило, табула раза, најпогодније тло за појаву тоталитаризма. На жалост, и данас је море препорука да све ваља заборавити, штавише све заборавити је идеологија којој ваља служити. Смишљено се руши континуитет, а вулгарно препоручује ослобађање од прошлости. Све што је било и што нас је одређивало као народ и као личности пожељно је довести у питање. Али, идентитета нема без прошлог или, хајдегеровски речено, без билог, јер билост указује да оно што је било није нешто што је нестало, него нешто што нас је формирало, учинило да будемо личности“, закључио је проф. Крулановић.
Овом приликом обратио се и аутор Веселин Матовић, иначе предсједник Актива професора српског језика и књижевности из Никшића и главни уредник часописа “Слово“, посвећеног српском језику, књижевности и култури.
“Свих 26 колега који су прије, ево, 8 година у знак протеста због преименовања српског језика бацили дневнике, писали су заправо, свих ових година заједно са мном ову књигу. С нама су писали и бројни они наши суграђани који су у протестним шетњама на улицама Никшића исказали своје незадовољство, а писали су и многи српски књижевници Црне Горе, којих нема у уџбеницима и који су, као и ми, изопштени и прећутани за званичну културу и наше школство. Ову су књигу писали и многи други интелектуалци, али и људи из народа свјесни свог имена, коријена, постојања и прошлости. Ја чврсто вјерујем да ће ово вријеме проћи и све оно што је условило ову књигу, ако Бог да“.
“Ако у наставном програму нема Светог Саве, ако нема онога који нам је ударио темељ духовности, писмености и књижевности, онда је тај програм из темеља наопак, макар сви други били заступљени. А зашто нема Светог Саве и шта се жели поручити тиме – жели се поручити да у Црној Гори нема мјеста свему ономе што значи Свети Сава. Зашто нема Бојићеве “Плаве гробнице“, зашто нема “Крваве бајке“, “Јаме“, “Стојанке мајке Кнежопољке“? Те пјесме и та дјела су, не само врхунска књижевна остварења него су то симболи за које се најдубље везује наша емоција. Да не говоримо зашто нема епске народне поезије, Косова и зашто се “Горски вијенац“ предочава тако да је избјегнуто коме је и због чега посвећен, а да онда не помињемо друге невјероватне фалсификате о којима је вечерас било ријечи, почевши од Мирослављевог јеванђеља, па до Миодрага Булатовића. Нијесу тиме оштећена само дјеца говорници српског језика, већ су сва дјеца једнако оштећена. Школски уџбеници, читанке су најсуптилније антологије, оне су мјера естетских и етичких вриједности. Из уџбеника, из текстова на која дјеца наилазе у читанкама треба да се уче поменутим вриједностима и да изграђују себе према тим вриједностима. Ипак, мислим да је све то од данас до сјутра, јер тај “црногорски“ језик, за који, по оном прошлогодишњем споразуму, рекоше да има исту лингвистичку основу као српски језик, он, дакле, нема ништа, ни лингвистичку основу, ни структуру, граматику, нити било шта друго. Он има само већину у црногорској Скупштини и кад та већина нестане нестаће и тај језик и све ове лажи“, закључио је професор Веселин Матовић.
Промоцију, коју су организовали Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори, Актив професора српског језика из Никшића и Издавачка кућа “Октоих“, водио је јереј Миодраг Тодоровић, старјешина никшићке саборне цркве Светог Василија Острошког.
